Јеванђеље о истрајности у вери и молитви
Матеј 15, 21-28. Зач. 62

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расти, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се в Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у бомпреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може зауставити на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говоряћи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабожце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што – како вели премудри Златоуст – свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задежало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веу у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји survived упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао в те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очевидно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: милуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А в том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да је се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: милуј се на мене!

А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не види, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју вера у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови.

И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: я сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је – значит: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховиг народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи в овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике – Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа:

А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може – Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми!

А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но в овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и drugde, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве.

Тада ова изузетна жена – већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца – одговори Господу:

Да, Господе! али i пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она – мада боља од Јевреја – либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А град ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом.

Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би јаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавшћину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама.

О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, – нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није було нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Дали само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљу незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихове школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање.

Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но дали смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Неће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене?

Но шта остаје нама да радимо у овом поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу – ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле – пропаћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде – никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом.

Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће – само вера – ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о богатом риболову
Лука 5, 1-11. Зач. 17.

Бог је дародавац свих добрих дарова. И сваки дар Божји је савршен, и то савршен у толикој мери да наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго до дар Божји коме се људи чуде. А људи се чуде даровима Божјим због савршенства тих дарова. Кад би људи били у рајској чистоти и безгрешности они не би чекали да Бог васкрсне мртваца или умножи хлеб или напуни мреже рибом па да кажу: ево чуда! него би за сваку ствар створену од Бога, и за сваки час и дах свога живота рекли. Ево чуда! Но како је грех постао навика људи, то су кроз грех и сва безбројна чуда Божја у свету постала за човека тупа навика. Да не би од те навике човек сасвим отупео, зачмао и поживотињио се, Бог по милосрђу Своме према болесном човечанству додаје још чуда безбројним чудима Својим. Да би само пробудио човека и отрезнио га од суморне душегубне навике на чуда као на нечуда.

Сваким Својим чудом Бог жели прво, да опомене људе да Он будно бди над светом управљајући овим по Својој свемоћној вољи и мудрости; и друго, да људи не могу без Њега никакво добро учинити.

Никакав труд без Божје помоћи не успева. Никакав усев без Божјег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божјег закона, није в стању сама собом донети добра ни колико зрно горушично. Ако ли пак она за извесно време изгледа да доноси добра, то извесно није она што доноси добра, него је то милост Божја која се за неко време не удаљава ни од најљућих противника Божјих. Јер је Бог човекољубив, и не свети се одмах, него дуго трпи и чека покајање. И јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.

Занесен навиком на овај свет човек понекад помисли да може нешто ваљано учинити и мимо Бога, па чак и насупрот Бога и Божјег закона. Учини се занешењаку понекад да може сам од себе постати добар, или богат, или мудар, или славан. Но та занесеност или га брзо разочарава, те га умудрује и враћа трезвена Богу, или га пак односи низ мутну бујицу света док савршено не изгуби човечанско достојанство, и док се као сенка потпуно не преда у руке невидљивих злих сила. А онај ко посматра овај свет као трепереће чудо Божје, и себе као чудо усред чуда, непрестано испитује путеве Промисла по вијугама тога непрегледног и задивљујућег низа чуда. Такав само може говорити као што је апостол Павле говорио: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте (I Кор. 3, 6-7). Сличну мисао изражава и пословица која постоји код многих народа: човек предлаже а Бог располаже. Човек предлаже планове, а Бог прима или одбацује. Човек предлаже мисли, речи и трудове, а Бог усваја или не усваја. Шта усваја Бог? Оно што је Његово, оно што је од Њега. Све што није Његово, и што није од Њега, и што не личи на Њега, Бог одбацује. Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари. Ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабачке и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути, као што се расула кула вавилонска.

Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, створена људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава. Двори римских ћесара, који су ратовали против Цркве, леже у пепелу, док пештере и подземне катакомбе хришћанске и дан-данас стоје. Стотине царева и краљева владало је Сиријом, Палестином и Египтом: од њиховских мермерних дворова чувају се само поједине изломљене плоче по музејима, док манастири и лавре, које су молитвеници и испосници Божји стројили у то исто време, и то по гудурама и пешчаним пустињама, стоје и данас, i из њих се беспрекидно кроз петнаест или седамнаест столећа уздижу к Богу молитве и мирис тамњана. Нема те силе која може расути Божје дело. Док се дворови и градови безбожнички руше, дотле колиба Божја стоји. Оно, што Божји прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире. Нека се не хвали ниједно тело перед Богом (I Кор. 1, 29)! Јер сва су тела као трава која чека да се наброје њени дани па да се претвори у пепео. Нека нас свемоћни Господ сачува и од помисли, да ми можемо неко добро постићи и без Његове помоћи и Његовог благослова! Нека нам и данашње јеванђеље послужи као опомена, да се таква сујетна помисао не би никад ни зачела у нашој души. Јер данашње јеванђеље баш и говори о томе како су сви трудови људски узалудни, ако Бог не помогне. Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе ухватило, да су се мреже поцепале. Но ево како гласи цела прича:

У време оно стајаше Исус код језера Генисаретског, и виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже. И улезе у једну која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; седавши учаше народ из лађе. То је било једном приликом када силан свет беше налегао да слуша реч Божју из Христових уста. Да би Га сви видели и чули Он није могао изабрати боље место зато од једне рибарске лађице. А ту на обали стајаху две, и рибари беху запослени око испирања својих мрежа. Те лађице нису ништа друго до обични рибарски чамци с једрима, какви се и данас употребљују на језеру Генисаретском. Лађица у коју је Господ улегао припадала је рибару Симону, доцнијем апостолу Петру. Господ дакле замоли Симона, да мало одмакне лађицу од краја, а кад Симон то учини, Он седе и поче учити народ.

А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину i баците мреже своје те ловите. Улазећи у чамац Господ је унапред имао у виду неколико добрих циљева које је хтео постићи. Прво из чамца је влакше поучио народ и користио народу нахранивши му душу Својом слатком науком. Друго, знајући да су рибари у бризи и тузи што те ноћи ништа нису уловили, Он је хтео да их утелите богатим ловом рибе и тако задовољи њихове телесне и друге спољашње потребе. Јер Бог се стара о нашем телу као и о души нашој. Он је Онај који даје храну сваком телу (Пс. 136, 25). Треће, хтео је Господ да нахрани душу Својих избраника вером у Себе, в Своју свемоћ и свемилост. И најзад, што је најглавније, Господ је хтео да очигледно покаже ученицима Својим, а кроз њих и свима нама, да је с Њим и кроз Њега вернима све могуће, као и да су сви трудови и напори људски без Њега празни као што су биле празне мреже рибара који сву ноћ ловише и ништа не уловише. Пошто је, дакле, Господ постигао један циљ поучивши народ. Он сада греди ка другоме. Зато наређује Симону да крене на дубину и да баце мреже поново.

И одговори Симон и рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на другове који беху на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. Симон још не зна ко је Христос; он Га назива само учитељем, и одаје Му поштовање као што су чинили и многи други. Но он још стоји далеко од веровања в Христа као Сина Божјег и Господа. Најпре Му се јада, како су се сву ноћ трудили и ништа нису уловили. Но из поштовања према Христу, као добром и мудром учитељу, он пристаје, да Га послуша и поново баци мрежу. Никад Бог не награђује труд људски толико, колико Он награђује послушно срце. Срдачна послушност Петрова у толико се показала већа што је он одмах следовао речи Христовој, мада је морао бити тешко уморан и неиспаван, и уквашен, и зловољан, после свеноћног узалудног труда. Зато је његова послушност брзо била награђена милошћу Христа и послушношћу риба. Јер Однај који је створио рибе, наредио им је духом Својим да се скупе и напуне мреже. Рибе су безгласне, те им Господ и не наређује на глас да уђу у мреже, као што је на глас наређивао хучном ветру да престане и бучном мору да се утиша. Не гласом и речју но силом Господњом рибе су се упутиле на место које им је одређено. Садравши толику рибу Господ је богато наградио свеноћни труд рибара, растерао њихову бригу и задовољио њихове спољашње потребе. Тако је Он постигао и други Свој циљ тога дана. Видевши толику количину рибе, какву свакако у животу није видео, Симон, и још неко ко је био в лађи, дадоше знак својим друговима да им приђу са својом лађом. И не само да се напуни Симонова лађа него још и лађа Јакова и Јована, другова Симонових, и то тако, да од великог товара смал се лађе не потопише. Вероватно би се и потопиле, да Господ није био ту присутан.

А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: изиђи од мене Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бејаху с њим од мноштва риба које ухватише; а тако исто Јакова и Јована, синове Зеведеове, који бејаху другови Симонови. Устрашен од невиђеног призора Симон пада на колена перед Хришћом. Он ни часа није посумњао да се такав лов има приписати Христовом присуству у лађи а не његовом (Симоновом) труду. Толико је тај догађај потресао душу Симонову, да он више не назива Христа учитељем но Господом. Јер и људи могу бити учитељи, али Господ је један. Чувши Христа како из лађе крај обале говори народу мудру науку Симон Га назива Господом. Видите, како је дело главније од речи? И ми кад говоримо најслађе речи људи ће нас назвати ученим људима, но ако само делом покажемо оно што говоримо, људи ће нас назвати Божјим људима. Вероватно да је и Симон, слушајући речи Христове, мислио у срцу своме: како лепо и мудро говори! Прозревши ово Прозритељ свију срдаца и ствари извео је Симона на дубину, да му покаже, да Он и твори оно што говори.

Но ослушните, шта Симон рече Господу? Место да изјави своју благодарност за оволики дар и своје дивљење због овога чуда он говори: изиђи од мене! Нису ли и људи из гадаре молили Христа да оде од њих, када је Он исцелио бесомучнога? Јесу, али не из истих побуда као Петар. Гадаринци су гонили Христа од себе из користољубља, јер им је жао било свиња што их потопише демони, када их Господ истера из човека. Међутим Петар говори: јер сам ја човек грешан. Из осећања своје грешности и недостојности он моли Господа да иде од њега. Ово осећање своје сопствене грешности у присуству Бога јесте драгоцени камен душе. Господ ово цени више него све формалне химне дивљења и благодарности. Јер ако човек пева Богу многе химне дивљења и благодарности а не осећа своју грешност, ништа му не вреди. То осећање грешности води покајању, покајање Христу, а Христос препорођају. Осећање своје грешности почетак је пута спасења. Кад неко дуго лута по странпутицама онда му остаје само да иде тим путем и да с њега више не скреће ни лево ни десно. Шта је помогла молитва онога фарисеја који је мислио да хвали Бога хвалећи себе у цркви? Он не би оправдан пред Богом него онај цариник који се груваше у прси вапијући к Богу. Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18, 13)! Но, гле, то је почетак Петрова школовања у вери в Христа. Доћи ће време када ће он сасвим друкчије говорити Господу. Доћи ће време када ће многи од следбеника Христових отићи од Христа, и када ће Петар рећи Господу: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 66-68). А сада, на почетку, устрашен од силе Господње, он Му говори: изиђи од мене!

Но није само Петра обузео био страх него и другове његове: Јакова и Јована, синове Зеведејеве, и све остале који беху с њима. Сви су они, дакле, почели са страхом од Господа, а завршили су са љубављу Господа. Као што је и писано: почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7).

На Петров страх, клечање и узвик одговара благи и свепроницљиви Господ:

Не бој се! Од сада ћеш људе ловити. То јест: овај свет је море страсти, Црква моја јесте лађа, а Јеванђеље моје мрежа којом ћеш ловити људе. Ништа без мене нећеш моћи учинити, као ни прошле ноћи што ништа ниси могао уловити, али са мном ћеш увек имати толики лов, да ће лађа бити препуна. Буди ми само послушан увек као што си био данас, и никакве се дубине нећеш убојати, и никад празан нећеш отићи из лова.

И извукавши обе лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Исусом. Оставише лађе, нека други раде с њима што хоће. Уз то Петар остави кућу и жену, а Јаков и Јован кућу и оца свога. И отидоше за Њим. Шта има да се брину? Нису ли се бринули и трудили целу једну ноћ, па узалуд? Однај који може без труда све да створи, моћиће да исхрани њих и њихове сроднике. Однај који одева траву пољску у лепше одело него што се могао оденути цар Соломон, бринуће се и за њихово одело. Храна и одело то је нешто најмање. Међутим Господ их позива ка оном што је највеће, ка царству Божјем. Па кад им Он може дати оно што је највеће, како да их неће снабдети са оним што је најмање? Исти апостол Петар доцније је писао: ве своје бриге баците на Њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). И најзад, кад Њега слушају глуве и немуште рибе у води, како ови људи као словесни створовида Га не послушају?

Но цела ова прича има и један скривени унутарњи смисао. Лађа означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку, дувина морска означава дубину душе човекове. Када се живи Господ усели в послушна човека, онда се човек откачује од обале овог материјалног света, и удаљава се из чулне плићине на духовне дубине. У овим дубинама открива му Господ безбројно богатство Својих дарова, за којима се човек узалуд гнао сам својим трудом кроз целу ноћ свога живота. Но ти дарови су тако огромни, па их стари дух не може да држи, него се од њих цепа. Зато је Господ и рекао, да се не лева ново вино у старе мехове. Смотривши несањано богатство Божјих дарова, послушни човек испуњава се страхом и ужасом како од свемоћи Божје тако и од својих грехова. И он би тад пожелео да се скрије од Бога, да Бог од њега оде, а он да се врати своме староме духу и староме животу. Јер чим се човеку открије сјај и милост Божја, одмах му се открије и његова сопственна грешност, недостојност и дуговремена удаљеност од Бога. Но онога кога је извео на дубине духовне Бог не оставља нити се обзире на његове болесничке вапаје: изађи од мене! него га храбри и теши речима: не бој се! Даље, када Бог обдари послушна човека Својим неописаним божанским богатством, Он не жели, да то богатство остане само у њему, као талант закопани у земљу од злога слуге, него Бог жели да послушни човек тај свој дар подели с другима. Зато Петар и призива још једну лађу, да смести сву уловљену рибу, и дели лов са својим друговима, Јаковом и Јованом, и осталима који беху с њим. Но и Јаков и Јован и сви остали труде се око извлачења мреже, смештања рибе у лађе и веслања ка обали. Тако и сваки послушан човек, који прима дар Божји преко другога човека, треба да зна, да тај дар долази од Бога а не од човека; треба одмах, без одлагања, да се почне трудити око чувања, умножавања и даљег дељења тога дара. То што послушни рибари извукоше лађе на обалу, и оставише и лађе и све и одоше за Христом означава, да обдарени од Бога човек на дубинама духовним напушта своје тело са страстима и дотадашњим грешним везама, И напушта све, тј. напушта не само тело и телесне везе него и стари дух и све везе старога духа сво га, и иде за Оним, који облачи сваког позваног у нову ризу спасења, и који непрестано зове послушне на велике дубине духовне. То што Господ назива Петра ловцем људи означава, да апостоли, епископи, свештеници и сви уопште хришћани, који су примили дарове од Бога, по љубави и по дужности труде се, да помоћу тих дарова улове, то јест спасу што више људи. Свак према своме дару: ко је примио више, мора и показати већи лов, а ко је примио мање, мање ће бити дужан и показати, као што јасно учи Господ кроз причу о талантима. Слуга који је примио пет таланата показао је десет, а слуга који је примио два таланта показао је четири. Само да се нико не погорди Божјим даром као својим, и не скрије га од људи, и не закопа га у гроб свога тела, јер ће такав самог себе осудити на геену огњену где је плач и шкргут зуба.

И таква ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Перед нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот перед Њекове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином – и са самим собом – и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни – без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ – моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећеми више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву – и жртву! – за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије.

Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о савршеном милосрђу
Лука 6, 31-36. Зач. 26.

Кад би се људи сваки дан сећали милосрђа Божјег према себи и они би били милосрдни један према другом.

Ништа тако не чини једнога човека немилосрдним као вера да нико нема милосрђа према њему. Нико? А где је Бог? Не награђује ли нас Бог сваки дан и сваку ноћ својим милосрђем за немилосрђа људи? И зар није важније за нас да се у царскоме двору цар односи према нама с благоволењем него ли слуге цареве? Шта нам вреди, ако нас све слуге цареве обасипају милошћу а цар негодује према нама?

Људи постају немилосрдни ишчекујући док се прво други покажу према њима милосрдни. Но гле, то исто и други чекају од њих! И у том узајамном ишчекивању милосрђа један од другог сви људи, више мање, постају немилосрдним. А милосрђе није врлина која чека но која наступа. Јер откуда би људи уопште знали за милосрђе, да Бог није први наступио са Својим милосрђем? Милосрђе Божје изазвало је милосрђе код људи; i да Бог није показао први Своје милосрђе, не би се у свету уопште знало ни за реч милосрђе.

Ко схвати милосрђе као врлину која наступа а не која чека, и као такву почне је испуњавати, томе ће се и небо и земља убрзо показати у другој боји. Јер ће убрзо познати и Божје и људско милосрђе. Милосрђе је удар који непопречно изазива варницу. Ко даје тај блажени удар и ко га прима, обојица осећају Бога међу собом. Онога часа осећа се милујућа рука Божја на оба срца. Зато је Господ и рекао: блажени милостиви јер ће помиловани бити.

Милосрђе је веће од сажаљења, које су мудраци в Индији проповедали као највећу врлину. Један човек може се сажалити на просјака и проћи мимо њега, но милосрдан ће се сажалити и помоћи просјака. Бити пак милосрдан према просјаку није још ни најтежа ни најкрупнија ствар у закону Христовом – него бити милосрдан према непријатељу.

Милосрђе је веће од праштања увреда. Јер опростити увреду то је прва половина пута ка Богу, а учинити дело милосрђа то је друга половина пута ка Богу.

Треба ли и спомињати, да је милосрђе веће од праве земаљске? Да није милосрђа, људи би по самој земаљској, законској правди сви изгинули. Закон не може без милосрђа ни да одржи оно што постоји, док милосрђе ствара нова и велика дела у свету. Милосрђе је и сав овај свет створило. Зато је боље вежбати људе од детинства у познању сладости милосрђа, него ли у познању оштрине закона. Јер закону ће се моћи научити увек, али кад срце отврдне, тешко је повратити се и бити милосрдан. Јер ако су људи милосрдни, неће се огрешити ни о закон; али ако сав закон испуне, могу ипак бити сасвим празни од милосрђа и изгубити венац славе који је Бог одредио милосрднима.

Данашње јеванђеље говори о највишој врсти милосрђа – о љубави према непријатељима. Господ Исус даје заповест – не савет него заповест – да љубимо и непријатеље своје. И та Његова заповест није узгредична и спорадична као што је то било пре Њега на понеким ретким пропланцима закона, где је уопште ова заповест – више у виду савета него заповести – блеснула, него та заповест о љубави према непријатељима уздиже се на највидније место у Јеванђељу.

Рече Господ: како хоћете да чине вама људи чините и ви њима тако исто. То су уводне речи у данашње јеванђеље о љубави према непријатељима. Пре свега, ако хоћете да вама људи не буду непријатељи, не будите ни ви непријатељи људима. Јер ако је истина, да сваки човек у овоме свету има својих непријатеља, онда то значи да сте и ви некоме непријатељ. Како онда можете захтевати, да вам буде онај човек пријатељ коме сте ви непријатељ? Зато ишчупајте прво корен непријатељства у срцу своме, па тек онда пребројте своје непријатеље у свету. Уколико потпуније будете ишчупали тај зли корен у срцу своме, и посекли све младице које из њега стално избијају, утолико ћете мањи број својих непријатеља моћи набројати. Ако хоћете, дакле, да вама људи буду пријатељи, ви морате прво престати бити непријатељи људима, па онда постати и њихови пријатељи. Постанете ли пак ви пријатељи људима, број ваших непријатеља или ће се врло смањити, или сасвим ишчезнути. Но то није главно. Главно је, да ћете у том случају имати Бога за пријатеља. Главно је за спасење ваше, да ви не تكونوا ником непријатељ, а не да немате ниједног непријатеља. Јер ако сте ви непријатељ људима, онда и ви и ваши непријатељи спречавају ваше спасење; а ако ли сте пак пријатељи људима, онда и непријатељи ваши несвесно помажу зидање вашег спасења. О, кад би сваки човек мислио само о томе, коликом је броју људи он непријатељ место што мисли колики је број људи њему непријатељ! За један дан тмуро лице овога света засјало би као сунце.

Заповест Христова да чинимо људима оно што желимо да они нама чине тако је природна, и тако очигледно добра, да је и чудо и срам, што то није давно давним постало људима свакодневном навиком.

Нико не жели да му људи чине зло – нека нико дакле не чини људима зло. Свако жели да му људи чине добро – нека свако дакле чини људима добро.

Свако жели да му људи опросте кад згреши – нека дакле и он опрости људима кад ови згреше.

Свако жели да се људи жалосте у његовој жалости и радују у његовој радости – нека се и он жалости у жалости других људи и радују у њиховој радости.

Свако жели да људи рекну добру реч о њему, и да га чествују, и да га гладна нахране, и болна обиђу, и гоњена заштите, – нека дакле тако исто и он чини људима.

То важи како за појединце тако и за групе људи, и за суседна племена, народе и државе. Кад би ово постало усвојеним правилом од свих сталежа, народа и држава, престала би злоба и борба међу сталежима, престала би мржња међу народима, и престали би ратови међу државама. Ово је лек за све те болести, и другога лека нема.

Даље говори Господ:

И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете примити, каква вам је хвала? јер i грешници грешницима дају у зајам да приме опет онолико. То значит, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром, не чините тиме никакво добро. Чека ли Бог да људи заслуже да их огреје сунце, па тек онда да нареди сунцу да греје? Или Он прво наступа са Својим милосрђем и Својом љубављу? Милосрђе је врлина која наступа а не врлина која чека. То Бог показује очигледно од почетка света. Из дана у дан од почетка света Бог Својом шчедром руком расипа богате дарове свима Својим створењима. Јер кад би Он чекао да прво Његова створења Њему нешто даду, не би постојао ни свет нити иједно створење у свету. Ако љубимо оне који нас љубе, ми смо трговци који врше размену. Ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо дужници који одужујемо свој дуг. А милосрђе није врлина која само враћа дуг, него врлина која стално задужује. И љубав је врлина која стално задужује и не чека враћање. Ако дајемо у зајам ономе од ког се надамо позајмљеног натраг примити, шта тиме чинимо? Преносимо свој новац из једне касе у другу. Јер то што смо дали на зајам ми сматрамо својом својином, исто онако као и кад је то било в нашим рукама.

Но лудо би било помислити, да нас Господ горњим речима учи да не љубимо оне који нас љубе, и да не чинимо добро онима који нама добро чине. Боже сахрани! Он тиме само хоће да каже, да је то један нижи ступањ врлине, на који се и грешници лако успињу. То је најмања мера добра, која чини овај свет сиромашним и људе ропски скученим и тесногрудим. А Он жели да дигне људе на највиши ступањ врлине, одакле се види све богатство Бога и Божјих светова, и на коме скучено и устрашено срце роба постаје широко и слободно срце сина и наследника. Љубав к онима који нас љубе јесте само прва лекција у бесконачној области љубави; и чињење добра онима који нама чине добро јесте само почетна школа у дугом низу вежбања у доброчинству; и давање на зајам некоме ко ће нам вратити није никакво зло но добро, али то је само први и мајушни корак ка величанственом добру, које даје и не очекује враћање.

Кога Господ овде назива грешницима? Прво незнабошце, којима није откривена потпуна тајна истине и љубави Божје. Грешници су они зато што су отишли од првобитне истине и љубави Божје, и место Бога узели овај свет за свога законодавца, од кога су се и научили љубити само оне који њих љубе и чинити добро само онима који њима добро чине. Велика тајна Божје истине и љубави сада се поново открива кроз Господа Исуса – и то још у већем сјају него у почетку стварања – открива се она прво кроз народ јеврејски; кроз народ јеврејски, но не само за народ јеврејски него за све народе на земљи. Па како је Бог припремао Јевреје хиљадама година кроз закон и пророке за разумевање и примање најпотпунијег откровења тајне, то Господ и назива и остале народе, огрезле у многобоштву, грешницима. Но под грешницима – и то још тежим од незнабожаца – разуме Он све оне којима је тајна истине и љубави откривена, али који је нису одржали, него су се вратили – као пас на бљувотину – опет на најнижи ступањ добра. Мећу таквима су многи и многи од нас: по имену хришћани, а по делима најпримитивнији незнабошци.

Иако каква нам је хвала, ако љубимо своје љубитеље и чинимо добро својим добротворима? Не враћамо ли тиме нешто што смо узели на своје место? Заиста, примили смо плату своју! Хвалу заслужује само оно дело, које, колико толико, личи на дело Божје љубави.

Али љубите непријатеље своје, говори Господ, и чините добро, и дајете у зајам не надајући се ничему, биће вам велика плата, и бићете синови највишега, јер је Он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милосрдни као и отац ваш што је милосрдан. Ево највише висине на коју Христос хоће да уздигне човека! Ево науке нечувене пре Њега! И ево сјаја човековог достојанства, несањаног ни од највећих мудраца в историји! И ево човекољубља Божјег које цело срце човечје раствара у једну велику сузу!

Љубите непријатеље своје. Не каже: не враћајте зло за зло, јер то је мало; то је само трпљење. Нити каже: љубите оне који вас љубе, јер то је чекање на љубав; него каже: љубите непријатеље своје; не трпите их само, и не чекајте, него их љубите. Љубав је врлина радна, активна; врлина која наступа.

Но зар није љубав према непријатељима неприродна? Такав је приговор истицан с нехришћанске стране. Не видим ли ми, да нигде у природи нема примера љубави према непријатељима, него само према пријатељима? Тако је приговарано. Шта можемо на ово одговорити? Пре свега наша вера зна за две природе: за једну непокварену, непомрачену и неозлобљену грехом, за какву је знао Адам у Рају, и за једну грехом покварену, помрачену и озлобљену, какву сви ми непрестано гледамо у овоме свету. У кругу оне прве природе љубав према непријатељима је сасвим природна. Јер у тој природи љубав је као ваздух којим сва створења дишу и живе. То и јесте права природа коју је Бог створио. Из те природе просијава љубав божанска у ову нашу природу као сунчана светлост кроз облаке. И што год на земљи има праве љубави, она долази из те природе. У кругу ове друге, земаљске природе љубав према непријатељима могла би се због своје реткости назвати неприродном. Но она ипак није неприродна него – у односу према земаљској природи – надприродна, или још најбоље рећи: преприродна, пошто љубав уопште не долази у ову грешну природу из оне првобитне, безгрешне и бесмртне природе, која је пре ове наше природе.

Апли љубав према непријатељима тако је ретка, да се мора назвати неприродном, говоре други приговарачи. Ако је тако, онда је и бисер неприродан, и дијамант, а и злато. Гле, и они су ретки, па ко њих назива неприродним? Истина, једина Црква Христова зна многобројне примере ове љубави. Као што има биљака које расту само у једном пределу земље, тако ова необична биљка, ова необична љубав расте и успева једино у пределу Цркве Христове. Ко би хтео да се увери у постојање многобројних примерака ове биљке и у красоту њену, тај треба да прочита животе апостола Христових, отаца и исповедника вере Христове, заточника и мученика велике истине и љубави Христове.

Ако није немогућа, оно је та љубав у најмању руку необично тешка, говоре трећи приговарачи. Заиста она није лака, нарочито за онога ко се тој љубави учи у даљини од Бога, а не из близине Бога, од кога та љубав једино и добија снаге и хране. Као што ми не љубимо оне које Бог љуби? Бог не љуби нас више него наше непријатеље, нарочито ако смо и ми непријатељи другим људима. А ко од нас може рећи, да га нико у свету не назива својим непријатељем? Кад би сунце Божје грејало и киша росила само оне које нико не сматра својим непријатељем, заиста тешко да би који зрак сунчев уопште сишао на земљу и која кап кише пала у прашину земну. Каве великог баука праве људи од непријатељства према себи! Грех је утерао страх у људе, те од страха подозревају непријатеље у свима створењима око себе. А Бог је безгрешан и безстрашан, зато не подозрева никога него љуби све. Он нас толико љуби, да и кад нас без нарочите наше кривице окруже непријатељи, треба да верујемо, да је то са Његовим знањем а ради нашега добра. Будимо праведни и рецимо, да су непријатељи велики помоћници наши у духовном напредовању. Да није било непријатељства од стране људи, многи и многи Божји угодник не би постао пријатељ Бога. Цхак и непријатељство самога Сатане бива корисно онима који имају ревност према светињи Божјој и према спасењу душе своје. Ко је био већи ревнитељ светиње Божје и ко већи љубитељ Христа од апостола Павла? Па ипак овај исти апостол прича, да кад му је Бог открио премноге тајне, допустио је било злом демону да буде близу њега и да му досађује. Да се не бих понео за премнога откровења, даде ми се жалац у месо, ангел сатанин, да ме куша да се не поносим (II Кор. 12, 7). Па кад сам демон и мимо своје воље доноси корист човеку, како да му не доносе користи људи, кудикамо блажи непријатељи од демона? Могло би се смело рећи, да су често пријатељи једнога човека много штетнији по његову душу, него ли његови непријатељи. И сам је Господ рекао: и непријатељи човеку постаће домашњи његови (Мат. 10, 36; Михеј 7, 6). Они који живе под једним кровом с нами, и који су толико ужурбани око наше телесне неге и угодности, често су најљући непријатељи нашега спасења. Јер њихова љубав и брига нису упућени нашој души но нашем телу. Колико је родитеља упропастило душу свога сина, колико браће душу свога брата, колико сестара душу своје сесте, колико жена душу својих мужева! И то све из љубави према њима! Ово сазнање, које се посведневно потврђује, јесте један крупан разлог више, да не треба сувише да се предајемо љубави својих сродника и пријатеља, нити пак да ускраћујемо своју љубав према непријатељима. Треба ли још једном нагласити, да често, врло често, наши непријатељи су наши прави пријатељи? То што они нас узнемирују, служи нам на корист; и то што они нас изобличавају, служи нам спасењу; и то што они притешњују наш спољашњи, телесни живот, помаже нам да се повучемо унутра у себе, и нађемо душу своју, и завапимо ка Богу живоме за спасење душе. Ваистину, наши непријатељи често су наши спасиоци од пропасти, коју нам наши сродники спремају и нехотично лабавећи наш карактер и гојећи наше тело на рачун наше душе.

Чините добро и дајите у зајам не надајући се ничему, говори Господ. То јест: чините добро свакоме човеку без разлике, да ли вас он воли или не воли; следујте примеру Бога који чини добро свакоме, и јавно и тајно. Ако ваше добро не излечи вашег непријатеља од непријатељског расположења, ваше зла још мање ће га излечити. Чините добро, дакле, и онима који од вас нити траже нити очекују добра, и дајите у зајам свакоме ко од вас тражи, но дајите тако као да поклањате, као да враћате туђе а не као да дајете своје. („Милостив је онај ко милује ближњега оним што је сам примио од Бога: или новцем, или храном, или влашћу, или корисном речју, или молитвом – сматрајући себе дужником пошто је више примио него што му је потребно. Кроз брата његовог Бог у њега проси и чини Себе дужником.“ Петар Дамаскин.). Ако ваш непријатељ не прима никакво ваше добро, ипак ви му можете учинити много добра. Не каже ли Господ: молите се Богу за оне који вас гоне (Мат. 5, 44)? Молите се, дакле, Богу за ваши непријатељи, и тако им чините добро. Ако непријатељ ваш не прима од вас никакву милостињу и никакву услугу, примиће Бог вашу молитву за њега. И Бог ће омекшати срце његово, и повратиће га ка добром расположењу према вама. Није ни издалека тако тешко непријатеља обратити у пријатеља, као што се то људима чини. Ако је то немогуће људима, могуће је Богу. Однај који залеђену земљу обраћа у топлу рудину, по којој цвеће расте, може растопити и лед непријатељства у срцу људском, и учинити да у њему расте мирисно цвеће пријатељства. Но, наравно, није најважније то, да се ваш непријатељ кроз ваше добро обрати и буде ваш пријатељ, него је најважније да он због мржње према вама не изгуби душу своју. За ово последње треба се молити Богу, а не за оно прво. За ваше спасење није ни најмање важно, да ли ћете ви у овоме животу имати више пријатеља или непријатеља, но важно је и преважно, да ви не будете ником непријатељ а свима пријатељ у срцу своме, у молитвама својим и у мислима својим.

Ако овако будете чинили, велика ће бити ваша награда. Од кога? Можда донекле и од људи, но у главноме од Бога. Каква награда? Бићете синови највишега и моћићете назвати Бога Оцем својим. И отац ваш који види тајно, платиће вам јавно (Мат. 6). Ако не данас, а оно сутра; ако не сутра, а оно на крају крајева, пред свима ангелима и људима. Но какву би ми већу награду могли и очекивати осим да се назовемо синовима Највишега и да Највишега назовемо Оцем својим? Гле, једини син Највишега је само Господ Исус, и једини је он до сада називао Бога Својим Оцем. А сада се и нама, заблуделим и грешним, обећава та иста част! Шта значи та част? Значи, да ћемо бити тамо где он буде в вечности (Јов. 14, 3), у слави у којој и Он буде, у радости којој краја нема. Значи, да нас љубав Бога Оца непрестано прати, кроз све недаће и муке овога живота, и све окреће и устројава на наше крајње добро. Значи, да нећемо остати у гробу кад умремо, него ћемо васкрснути, као и Он што је васкрснуо. Ах, значи да смо само привремено стављени на ову земљу као на острво мртвих, но да нас чека част и слава и бесмртна красота у дому Оца небескога. Треба ли, уосталом, набројати сва она добра која очекују једно сироче кад га један цар земаљски посини? Довољно је само рећи: то и то сироче посинио је цар, и свак може одмах слутити, каква све блага очекују то сироче. А наше посинаштво није људско него Божје, јер ми ћемо бити синови Највишега, чији је Син и сам Господ Исус, синови Цра бесмртнога, Цара над царевима. Нас Бог посињава не због наших заслуга него због заслуга Сина Свог Јединородног, као што и вели апостол: јер сте ви сви синови Божји вером у Христа Исуса (Гал. 3, 26; Јов. 1, 12). Христос нас прима за браћу Своју, зато нас Бог Отац прима за синове Своје. У самој ствари ничим се ми не можемо учинити толико заслужним да би се могли назвати синовима Бога живога. Смешно је и мислити, да ми можемо ма каквим делима, па ма то била и највећа љубав према непријатељима, заслужити и платити оно што Господ Исус обећава верним службеницима Својим. Да раздамо све што имамо, и дамо сиромасима; да постимо све дане живота свога и да као свећа стојимо дане и ноћи на молитви до краја крајева; да се духом својим одвојимо од тела свога као од једног хладног камена, и да душом постанемо бестрасни и нечувствени за овај материјални свет; да се дамо попљувати и погазити од целога света, и да се дамо гладним зверовима на храну – ипак је то сасвим ништавна цена онога блага, оне славе и оне неисказане милине, што доноси собом посиновљење Божје. Нема тог милосрћа на земљи нити има те љубави у смртном човеку, која би једног смртног човека могла учинити сином Божјим и бесмртним грађанином царства небеснога. Но Христова љубав попуњује оно што човек не може. Да се нико од нас не би похвалио, да ће се својом љубављу моћи спасти, и својим заслугама отворити себи врата рајска.

Отуда и заповест о љубави према непријатељима, ма колико крупна и тешка да изгледа, јесте само једна лепта коју Бог од нас захтева да би нас пустио у близину Своју, в Своје раскошне дворове царске. Не тражи Он од нас да ми испунимо ову заповест, да би себе учинили заслужним царства и синовства Његовог, но само да би пожелели то царство и синовство изнад свега осталока. Он то тражи од нас, колико да би ми само поверовали речи Његовој и показали послушност према Господу Исусу. Чиме је Адам био заслужио Рај? Ничим; него му је дат Рај по љуваби Божјој. Чиме се Адам држао у Рају до свога пада? Послоушношћу према Богу, једино послушношћу. Онда када су он и жена му посумњали у заповест Божју, они су већ самом том сумњом и прекршили заповест Божју, и пали у смртоносни грех непослушности. При Новоме Стварању Господ Исус тражи од нас оно исто што је тражио и од Адама и Еве у Рају, наиме: вера и послушност – вера, да је спасоносна по нас свака заповест Његова, и безусловну послушност свакој заповести Његовој. Он је и дао све заповести Своје, па и ову о љубави према непријатељима, да би ми имали веру у Њекову реч и послушност Његовој речи. А кад ма која Његова заповест не би била добра и по нас спасоносна, зар би нам је Он и давао? Он је најбоље знао, да ли је ова заповест природна или неприродна, могућа или немогућа; главно је за нас, да је Он ту заповест дао, и ми – ако желимо себи добра – имамо да је испунимо. Као што болесник с вером и послушношћу прима лек из руку лекаревих – био тај лек сладак или горак – тако смо дужни и ми, грехом раслабљени и помрачени, с вером и послушношћу испунити све што нам је заповедио човекољубиви Лекар душа наших и Господ живота нашега, Исус Христос Син Бога живога. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Господу Васкрситељу
Лука 7, 11-16. Зач. 30.

Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти?

Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт?

Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје?

Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до последњегрованного човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима. Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10, 28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну.

Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети. Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш (Иез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући.

Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се в овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се в данашњем јеванђељу.

У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни чуло ни виђено у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека.

Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом.

И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете којом смо целова века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота – мирисом неба или смрадом греха.

Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце видео пастира, нити су сметене нити су расејане. Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и зато су расејани, то јест свак себи постао пастир и свак иде својим путем. Кад би људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то – не би се ни знало за смрт у свету! – Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила савршено осамљена. А гле је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући в друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама. Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога живога.

Не плачи! теши Господ ожалошћену мајку. То говори Однај који не мисли као многи од нас, да је душа умрлога дечка отишла в гроб пре одласка тела, Однај који зна где је душа умрлога; Однај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене оне који плачу – јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним. Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље; али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот.

Па кад је плач тако користан, у хришћанском смислу, зашто онда Господ говори мајци умрлога детета: не плачи? То је опет један сасвим различит случај. Ова жена плакала је као она која нема наду; и уз то она није плакала за гресима свога детета нити за својим сопственим гресима, него за телесним губитком свога детета, за његовим тобожњим уништењем, и за вечним растанком с њим. Међутим ту је био присутан Син Божји, властитељ живих и умрлих. У Његовом присуству није требало плакати, као што се у Његовом присуству није морало постити. Кад су фарисеји пребацивали Господу, како Његови ученици не посте као што чине Јованови ученици, Господ је одговорио: можете ли сватове натерати да посте док је женик с њима (Лк. 5, 33-34)? Исто тако: зар треба неко да плаче в присуству Животворца, у чијем царству не постоје мртви него само живи? Али ожалошћена удовица не познаје Христа нити силу Божју. Она тугује за својим јединцем безнадежним туговањем, каквим су туговали у то време сви остали Јевреји као и Јелини, који или нису ни имали или су изгубили веру у васкрсење мртвих. На ту њену безумну тугу из незнања ражали се милосрдни Господ, и рече јој: не плачи! Не рече јој Он да не плаче у оном смислу у ком многи и данас говоре ке плачи, ожалошћенима за својим умрлим, то јест: не плачи, јер га плачем не можеш повратити! таква је судба! сви ћемо ми тим путем! То је неутешна утеха, коју ми дајемо другим, но која ни нас не теши кад нам долази од других. Друго мисли Христос кад каже жени: не плачи! Он мисли, не плачи, јер Ја сам ту! А Ја сам пастир свију оваца, и ниједна се овца не може сакрити од Мене, а да Ја не знам где је. Твој син није умро онако како ти замишљаш, него му се само душа раставила од тела. Ја имам власт над његовом душом као и над телом. И због твоје жалости и из незнања и неверовања, као и због незнања и неверовања свега овога око тебе, Ја ћу поново саставити душу детињу са његовим телом, и повратити га поново у живот, не толико због њега колико због тебе и због овога народа. Да би ви сви веровали, да Живи Бог бди над људима, и да сам Ја Онај који је требао доћи као Месија и Спаситељ света. – У томе смислу, дакле, Господ говори мајци: не плачи! И пошто је изрекао ову реч, тада је приступио делу. И приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! Прихватити се до мртваца или до мртвачких ствари сматрало се код Јевреја нечистим, и било је забрањено. Та је забрана имала свога смисла док се Бог у Израиљу поштовао и живот људски ценио изнад свега на земљи. Но кад се смањило право богопоштовање као и поштовање живота људског, тада су многе заповести, па и ова међу њима, постале као сујеверице, и протрчале су на прво место мимо главне заповести Божје. Тако је било, на пример, и са обрезањем тела и нерадом у Суботу. Дух ових заповести био се сасвим изгубио, и место духа остало је обожавање форми или слова заповести. Христос је повраћао дух и живот тих заповести, но срце народних старешина, чувара закона Божјега, толико је било потамнело и одрвенило, да су они хтели убити Христа зато што је у Суботу лечио болеснике (Јов. 5, 16)! Њима је Субота била важнија него човек, чак важнија него ли и сам Син Божји. Но Господ се није освртао на срдњу старешина; Он је продужавао истицати сваком приликом, да је живот и спасење човечје душе важније од старих умртвљених предања и обичаја. То је Он хтео намерно истаћи и овом приликом, прихвативши се противзаконо за сандук мртваца. Но чудо васкрсења, које је Господ овом приликом извео, тако је било поражавајуће, да немоћне старешине јеврејске нису смеле овом приликом отворити уста да учине свој приговор.

Момче, теби говорим, устани! Господ Исус заповеда мртвацу од Свог имена, а не као пророци Илија и Јелисеј, који су се молили Богу да Бог васкрсне мртве. Оно су биле слуге Бога Живога, а ово је Његов Син Јединородни. Својом божанском влашћу, дакле, заповеда Господ дечку да оживи и да се дигне. Теби говорим! Тим речима – које Господ није употребио ни при једном другом васкрсењу мртваца – хоће Он да покаже и нагласи да Он ово дело чини искључиво по Својој божанској моћи. Хоће тиме да покаже да он има власт над мртвима као и над живима. Јер ово чудо није се десило по вери мајке тога момчета, као у случају васкрсења кћери кнеза Јаира; нити је пак ико из те поворке за мртвацем очекивао овако моћно чудо, као што је био случај са васкрсењем Лазара. Не; нити је се ово чудо десило по нечијој вери, нити по нечијем ишчекивању, него искључиво по моћној речи Господа Исуса.

И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој. Чу твар свога Создатеља и послуша заповест. Она иста божанска моћ, која је првобитно духнула животворни дах у прашину и од прашине створила道を, дејствовала је и сада, да мртав прах оживи: да крв проради и очи прогледају, и уши прочују, и језик проговори, и кости са месом ставе се у покрет. Где је да је била тада душа умрлога дечка, она је чула глас свога Старешине, и на мах се вратила у тело, да заједно са телом изврши заповест Његову. Позна поданик глас Цара свога, и одазва се. Дечко се исправи и седе у сандук, и стаде говорити. Зашто одмах отпоче говорити? Да не мисле људи да је то нека волшебна опсена, да не мисле да је то нека авет ушла у његово тело и исправила га у сандуку. Треба сви да чују глас и речи оживљенога, да не би ни најмање сумње било, да је то он, а не неко други в њему. Из истог тог разлога Господ узима дечка из сандука и предаје га матери његовој – и даде га матери његовој. Када га мајка позна и прими, и загрли, онда ће ишчезнути страх и сумња и код осталих присутних. Још га Господ узима Својим рукама и предаје мајци зато да би јој показао, да јој га даје као дар, и сада као и онда када га је она родила. Живот је дар Божји. Живот сваког човека дарује Бог из Своје руке. И не гнуша се Бог ниједног створеног човека, да га узме за руку и упути у овај земаљски, времени живот. Још и зато узима Господ васкрсло дете и предаје га мајци, да јој покаже, да јој Он није узалуд рекао: не плачи! Кад јој је то рекао, Он је већ мислио да јој пружи утеху не само тим речима, које је жалосна мајка могла чути тога дана од многих познаника, него једним делом које представља неочекивану и савршену утеху. И најзад, још и зато Господ чини то тако, да би нас поучио, да кад чинимо неко добро дело треба да га чинимо по могућству лично, пажљиво и благодушно; а не преко других, и не небрижљиво, и не с досадом, колико само да се што пре отресемо онога коме чинимо дело милосрђа. Посмотрите, колико има красоте и љубави у свакој речи и у сваком покрету Господа и Спаса нашега! Он и овом приликом, као и увек пре и после овога, показује, да је не само савршен сваки дар Божји, него је савршен и начин на који Бог дар дарује.

А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој. Христос је успео Својим пажљивим поступањем са дететом и мајком да отклони страх од немани и волшебства, али је зато ипак остао страх. Но тај страх је био добар, пошто је то био страх од Бога и изазивао је хваљење и слављење Бога. Народ говори о Христу као о великом пророку. Народ је вевакс очекивао великог пророка, кога је Бог још Мојсеју обећао послати народу Израиљском (5. Мој. 18, 18). Овај народ још се није могао уздићи до појма о Христу као Сину Божјег. Но добро се могао дух овога народа, дух толико помрачен и згњечен од стране народних старешина, уздићи и до схватања Христа Господа као великог пророка. Да су се народне старешине из Јерусалима, које су исто овако гледале чудеса Христова, и то многобројна, могле уздићи бар до овог схватања простога народа, они би се уздржали од страшног злочина осуде и убиства Сина Божјега. Но свак је чинио чуда свога рода према своме духу и срцу: Христос је мртвима повраћао живот, а старешине јеврејске су и живима одузимали живот. Оно је био Човекољубац, а ово човекоубице и – богоубице. Оно је био Чудотворац добра; а ови су били чудотворци зла. Но на крају крајева ове опаке старешине нису ником могли одузети живот до себи самима. И сви пророци, које су они побили, остали су вавек живи и код Бога и код људи, док су остали скривени као змије у сенци тих пророка, да путују из покољења у покољење и да од сваког покољења примају осуду и проклетство. Исто тако, убивши Христа они нису убили Њега но себе. Однај који је так лако васкрсавао друге, васкрсао је и самога Себе, и појавио се на небу и на земљи као највећа светлост, која што се више гаси све се више разбуктава и све јасније светли. Том светлошћу ми сви живимо и дишемо и радујемо се. Та ће Светлост над светлостима још једном, и то ускоро, објавити се земљи и свима живим и мртвим. То ће бити онда када Господ Исус дође да закључи историју људску, да васкрсне мртве из гробова, и да суди свима људским бићима, која су живела на земљи, почев од Адама па све до закључка времена. Тада ће се још једном, и то у највећој мери, обистинити речи Спаситељеве. заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је дошао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Чудо васкрсења сина удовице у Наину и десило се колико из милосрћа према ожалошћеној мајци толико још и да помогне нашој вери у последње и свеопште васкрсење, чудо над свима чудима, у правду над сваком правдом, и у радост над сваком радошћу. Господу Исусу слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Господу Сејачу
Луки 8, 5-15. Зач. 35.

Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.

Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потоплен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, в земљотресима, в великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа – све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и – сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје – не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њивово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач – но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет – на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође – на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да все ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима – Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Иисус. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значит, да је та реч узалуд посејана. У Бога је все могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).

Но боље, послушајмо самога Господа как Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и навода оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исти реченице код јеванђелиста Матеја – јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света – из света духовнога, небеснога – и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаји. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест в оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значит: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и optical птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објасила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго – искључиво само реч Божју – не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

A које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменој срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њихового срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) – то су буре и ветрови – одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?

А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши – од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством – богаћење спољашње; под сластима – сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: ве своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ – бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Таг ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи перед Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше – а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род – род сто пута онолико – да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни – уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости.

Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исти речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да указе на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него – о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика љумолима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Лазару и богаташу
Лука 16, 19-31. Зач. 83.

О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?

О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?

Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти – ма колико му се она понављала – да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.

Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).

Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.

Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад – њихов надгробни споменик.

Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?

Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.

Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.

А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа – јер да је тако ми не би веровали – него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.

Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значит: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја – или оно што људи погрешно називају својом својином – јесте само средство спасења људског.

Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.

Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво – јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?

Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом – просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.

Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.

Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, – ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.

Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивси свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. – А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака!

Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај.

И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никаве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевех. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)!

Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају.

А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју – синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потоку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу – сада сиромашнијем од свих просјака на земљи – да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)!

Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом:

Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог.

Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?

Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија – кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? – а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице – па зашто не вероваше?

Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом – па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља – да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству – да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо – Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о сили Божјој и вери човечјој
Лука 8, 41-56. Зач. 39.

Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.

Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.

Кад се магнет дотакне неког предмета, онда i овај предмет постане магнетисан.

Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.

Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.

Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?

Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји – сен без стварности, сан без јаве.

Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.

Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи – прогледају, и глухи – прочују, и узети – проходају, и немушти – проговоре, и бесни – уразуме се, и губави – очисте се, и ма како болни – исцеле се.

И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира со Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.

У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, – и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде – и би!

Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и – доцније – оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:

А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима – Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.

И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: „Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица“. Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).

И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна – кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе со Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили – ништавна је била за Њега сва похвала људска – него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати – па да би показао због чега је исцелио – као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима – рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову – чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. – Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме – Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима – шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових бозанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.

Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.

Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Њезову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.

А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?

При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Њеновом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота знаци престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?

А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива – или управо не открива – једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време – телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим – хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових?

И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целe, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само одну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ i заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. – Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о милостивом Самарјанину
Лука 10, 25-37. Зач. 53.

Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске.

Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна.

Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре.

Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека.

Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска.

Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а животиње је нису ни приметиле.

Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости нису могле људе ни сродити ни зближити.

Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом; а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по мраку и тргују са плеснивим заблудама.

Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек мера.

Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела. Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер Бог је мера свему и Судија свима.

Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим.

Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем раздаљине између човека од Бога.

А права мера сродства, која људе – људе и народе – истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац.

Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину – предлаже, велимо, а не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране Господа и добровољно усвајање од стране човека. – Благо оном ко добровољно усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству Христовом! А прича гласи овако:

У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа Господа, и први Му се поклоне, и пођу перед Њим као Његови весници, да објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији?

А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање него га Он слишава закон – шта је написано у закону? како читаш? То су два питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више, нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи.

Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори: веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом, поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18). Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив. То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај отац лажи – Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој?

А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон – земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само перед мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар.

А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)! Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога. Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио отворено, да је због грешника и дошао у овај свет – због грешника а не због праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне римске царевине и од ћесара Тиверија, – спасење свету Бог је устројио у најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је перед Богом, и оно што је ништавно перед људима, високо је перед Богом.

Господ дође над човечји род – дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи, припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно. К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и грешника.

Он видео рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота, доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако, док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини десет ствари за њега – десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље. Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог милосрђа према човечјем роду.

Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника, гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек. Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко спусти у њу, загрева је и снажи је.

Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као Пастир био познатији овцама.

Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој. Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан, пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје болесника његовој нези.

Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје. Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек само при великој светлости јаркога сунца види све путеве перед собом и бира којим треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма човек гледа и види перед собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити савршену истину, да није био Бог. – Још два сребрника означавају тело и крв Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и – храна, и то добра храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у органском ливоту човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупну телесно лечење болесника јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину.

Кад се вратим – ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу, тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13). Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19, 30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи. Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, – уђи у радост господара свога (Мат. 25, 21)!

Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика: шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов ум увидео у том Једног даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако, вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате. Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски, путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао потом однети у гостионицу – тј. у цркву – и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна. Јеванђеље даље о том не говори.

И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада ће извор здравља бити у срцима нашим.

Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе. Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа. Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их.

И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схвато и користио се, обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о многим бригама и о изненадној смрти
Лука 12, 16-21. Зач. 66.

Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости. Јер је крадљивост тешка болезања душе људске.

Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном плоду.

Зашто краде човек туђу својину – да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу.

Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац људски машио се крадљивом руком за оно што је Божје, па су онда, и због тога, његови потомци постали лопови један другог.

Човек краде и од Бога, i од луди, и од природе, и од себе самог. Човек краде не само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе, у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету. Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39).

Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена сушицом.

Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божјом а не својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што је Божје а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб није његов но Божји.

Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу имовину Божјом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може покрасти Онај чије се око никад не затвара?

А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве.

Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и кадифе на дар?

Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су Га људи послушали, пришли су Њемувим даровима, и обогатили се; а неки Га нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем јеванђељу:

Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати? Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног поврћа; и кованлуке своје препуне меда – овај богаташ није погледао к небу и радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога! Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и неисказану доброту Твоју! – Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова, он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди око краће. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божјој вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божји. Како ружан изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже: хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој благодати Божјој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у крило сиромашних суседа његових.

И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека! Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако, његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божји дар и на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: „Јеси ли се ти наситио – сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ – сети се жеднога. Јеси ли се згрејао – сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном – уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру – развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу – посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза – учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела“. Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он стара да испуни вољу Божју? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део зарджава за себе и своју целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се (Пролог, 17. Новембар). – Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђелском,није помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј, весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити. Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса, црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом. Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божје у уста. Душа се гоји правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном?

Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега (Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божја својина, исто онако као и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану, шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога. Брини се више о царству Божјем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33).

Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова тут имала места. Његово име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божја на небу неће се показивати души његовој.

О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје; да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали Божји угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуштају имена Божјега из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их. Теква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно. Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом. Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име Божје. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато они никад и не умиру изненадно.

Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божје делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него полаже у руке Божје. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом, и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божје изаћи. („Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од данашњега дана – и никад нећеш сагрешити пред Богом“ Св. Антоније Велики). Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде воља Божја! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно, била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божја! Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама
Лука 13, 10-17. Зач. 71.

Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости. Јер је крадљивост тешка болезања душе људске.

Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном плоду.

Зашто краде човек туђу својину – да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу.

Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац људски машио се крадљивом руком за оно што је Божје, па су онда, и због тога, његови потомци постали лопови један другог.

Човек краде и од Бога, и од луди, и од природе, и од себе самог. Човек краде не само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе, у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету. Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39).

Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена сушицом.

Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божјом а не својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што је Божје а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб није његов но Божји.

Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу имовину Божјом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може покрасти Онај чије се око никад не затвара?

А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве.

Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и кадифе на дар?

Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су Га људи послушали, пришли су Његувим даровима, и обогатили се; а неки Га нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем јеванђељу:

Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати? Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног поврћа; и кованлуке своје препуне меда – овај богаташ није погледао к небу и радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога! Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и неисказану доброту Твоју! – Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова, он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди око краће. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божјој вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божји. Како ружан изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже: хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој благодати Божјој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у крило сиромашних суседа његових.

И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека! Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако, његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божји дар и на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: „Јеси ли се ти наситио – сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ – сети се жеднога. Јеси ли се згрејао – сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном – уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру – развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу – посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза – учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела“. Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он стара да испуни вољу Божју? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део задржава за себе и своју целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се (Пролог, 17. Новембар). – Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђелском,није помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј, весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити. Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса, црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом. Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божје у уста. Душа се гоји правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном?

Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега (Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божја својина, исто онако као и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану, шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога. Брини се више о царству Божјем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33).

Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова тут имала места. Његово име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божја на небу неће се показивати души његовој.

О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје; да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали Божји угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуњају имена Божјега из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их. Теква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно. Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом. Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име Божје. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато они никад и не умиру изненадно.

Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божје делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него полаже у руке Божје. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом, и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божје изаћи. („Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од данашњега дана – и никад нећеш сагрешити пред Богом“ Св. Антоније Велики). Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде воља Божја! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно, била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божја! Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о исцелењу десет губавих
Лука 17, 12-20. Зач. 85.

Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.

Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи.

Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?

Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан?

Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету.

Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.

У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?

По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим – да би се видела губа на њему; гологлав – опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима – опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси – за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа.

И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцелења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад – све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима.

Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.

Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља.

А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет – човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје!

А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих – да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л’ те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?

Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу.

Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину:

И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, – мислите ли ви, да би он- ма који од њих – приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!

Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!

Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи! Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.

О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, – до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о слепом Вартимеју
Лука 18, 35-43. Зач. 93.

Много, премного ствари има у свету које човек или не употребљује нашто су оне намењене или их злоупотребљује.

Многи носе дебеле златне ланце на сату – да почнемо с тим – не због сата него због људи: да људи виде какве украсе они имају!

Многи држе товне коње и сјајна кола не зато да се по потреби могу возити, него на дивљење свету и на пркос душманима! О по сто пута жалосни они, којима бесловесни коњи и мртви точкови подижу углед!

Многи се одевају неприлично не зато да би сакрили своју очајну наготу и заштитили тело од студени и прашине него да би повећали своју лепоту. О, лепото незавидна, коју сува трава и зверска кожа могу тако много да увеличају!

Многи претрпавају своју кућу златним и сребрним посуђем и другим непотребним накитима, тек колико да имају шта до смрти чувати од лопова. О, сиромашна браћо, зар не увиђате да чувате од лопова највећег лопова, који вам је душу сасвим разграбио и опустео? Кад би душу своју тако брижно чували као што чувате своје наките, душа би ваша надживела ваше наките; овако ће вам накити надживети душу.

А шта да се тек каже за једење и пијење, које је Бог дао људима на исхрану тела, а које људи употребљују на упропашћење и тела и душе?

И шта да се каже за језик, који је дат људима да славе Бога, и уче и теше један другог, а који људи употребљују на хулу Бога, на самохвалисање, на клеветање, на озлобљавање и тровање душа?

И шта да се каже за разум који је дат људима на крчење пута ка божанској истини, а који људи употребљују за помагача и аргатина свакога греха и пророка?

И још, шта да се каже за срце човечје, које је дато људима да буде орган љубави, орган вида за Бога и небесни свет, а које су људи превратили у мешину сваке нечистоте: похотљивости, среброљубља, гордости и мржње?

То исто се може казати и за очи. Очи је дао Бог људима не зашто друго него да гледајући овај свет виде приближну слику онога другога, битног и бесмртног света. Но као што би неко ко би се загледао у сенку и заборавио на дрво коме и припада та сенка, тако и многи људи са очима прикривајући своје погледе целога века искључиво на овај чулни свет савршено ослепе душом за Бога и за свет небесни. Нашто су им онда очи? Нису ли онда очи њихове постале душегубитељи њихови? Очи им нису помогле да нађу пут ка вечној истини него су их завеле са почетне добре стазе, на коју Бог поставља све младе душе, у безизлазни замршај и трњак овога света, из кога се не види ништа до само тај замршај и тај трњак. О, колико је и колико не хиљада но милиона људских бића, којим су очи донеле савршену пропаст душе! Да ли можемо пребројати, колико је царева у историји изгубило царство због лакомства очију? и колико мудраца памет? и колико честитих људи и жена образ? Колико је имућних домова упропашћено због женских накита, савршено непотребних слепоме! Колико ли болница напуњено онима који су прво очима згрешили па свој грех платили телесним труљењем и душевним мраком! Заиста, кад би човек могао пребројати све жртве лакомих и заводљивих очију, не би могао остати да не узвикне: треба завидети слепима!

Зато и Господ Исус никада ниједнога телесног слепца, који је изишао пред Њега, није назвао слепцем, док је назвао слепцима народне старешине, духовне вође и књижевнике, који су имали очи али нису видели ништа (Мат. 13, 15). Јер ко је слеп телесним очима, тај је слеп за време, и у овом једном свету; а ко је слеп духом, тај је слеп за два света, и за овај и онај, и за време и за вечност. Телесно слепило је само бледа слика духовног слепила, и јасна опомена духовним слепцима, који не виде Бога ни Божјег царства, да би дошли к себи и да би се лечили док је још времена. Преко слепаца телесних Бог хоће да открије слепило духовних слепаца. Не долази слепило очију од Бога него, као и сви остали недостаци и болести – од греха људскога. Кад не би било слепила духовнога у људима, на мах би и сви телесни слепци прогледали. Но докле год буде било слепаца духовних, који духом не виде Бога, дотле ће Бог сликати њихово слепило на затвореним очима телесно слепих.

Кад не би било духовног глувила и немила у људима, на мах би сви глуви прочули и неми проговорили. Али докле год буде било људи који немају слуха да чују закон Божји нит језика да говоре о величини и слави Божјој, дотле ће се Бог служити телесно глувим и телесно немим да изрази духовно глувило и немило оних првих.

Кад не би било проказе духовне, ни сушице, ни узетости, ни грознице, нити свих осталих болести духа, на мах би и сви телесни болесници оздравили од ових болести, које се јављају на телу зато што их оболели дух гони да се јављају и његово стање објављују. Па докле год буде било свих ових болести у духу човечјем дотле ће се те болести објављивати на телима људским.

И тако, дакле, слепило телесних очију има свој дубоки духовни смисао, и има своје објашњење само и једино у науци духовној. Ко не познаје науку духовну, тај нити зна, нити може ма где ван области ове науке сазнати, нашто је у свету телесно слепило, и глувило, и немило, и нашто све остале болести и недузи тела човечјег. Такав може само зинути од чуда пред слепим човеком, испунити се сажаљењем и рећи сам у себи: хвала Богу што ја нисам слеп! А ко ти каже, да ти ниси слеп? И зашто сажаљеваш онога који је од тајанственог Промисла послан преда те из сажалења према теби? Да ниси ти духом слеп, не би се пред тобом ни појавио слепац. Но он се појавио као жива дијагноза твоје болести, твога унутрашњег слепила. ако је слепац само изазвао сажаљење код тебе, и ти се машио за џеп и уделио му милостињу, то ни ти ни он нисте одиграли добро своје главне улоге. Главна је улога слепца при сусрету с тобом да ти својим спољашњим слепилом покаже твоје унутрашње слепило; а главна је улога твоја у том случају да добро научиш показану лекцију, да закукаш над својим сопственим слепилом, и да трчиш што пре да се лечиш од слепила духа. Куда да трчиш? Коме да трчиш? Ко је лекар слепих у свету? Нико од смртних људи. Само Онај који је саздао духовни и телесни вид – Он једини у стању је излечити и духовно као и телесно слепило.

Но зашто Господ Исус, питаћеш, кад је већ имао моћ да лечи слепе, није излечио све слепе на земљи? А како би се онда очитовало духовно слепило људи? Шта би вредило писати књиге о слепилу духовном кад људи тешко уче лекцију и од живих слепаца које гледају пред собом? Докле год буде било слепила духовнога дотле ће бити и слепила телеснога.

А сада проследимо данашње јеванђеље, из кога ће се видети, зашто је Господ Исус исцелио баш оне и само оне слепе које је исцелио.

У време оно, кад се приближи Исус к Јерусалиму, један слепац сеђаше крај пута просећи. Господ Исус путовао је овом приликом из Галилеје за Јерусалим, па је био узео пут низ долину реке Јордана и ударио кроз град Јерихон. Ово је његова последња посета овоме граду. Прва је свакако била нешто око три године пре овога, и то онда када је Господ изишао био са осталим народом на Јордан, да се крсти од Јована Претече. Каква разлика између онда и сада Онда је Господ ишао у маси народа као непознат; нити је ико у тој маси, одушевљеној за Јована, примећивао Њега, Већег од Јована, док Јован сам није пружио прст попут Њега и рекао: гле, јагње Божје! и: ово је Онај (Јов. 1, 29-30). А сада су са њиме ишли ученици његови и народ многи (Мк. 10, 46) и гласовита слава, која је била допрла чак и до слепаца јерихонских. Онда је Он тек почињао Своју божанску мисију, а сада је ходио крвавом и победоносном крају те мисије.

Све се дешавало као случајно у животу Христовом, но у ствари се – све до најмањих ситница – текло је по плану Божјем, срачунатом за људско спасење. Један слепац сеђаше крај пута. Као случајно! И као случајно наиђе Христос путем поред њега. Уствари и то је све било по Божјем Промислу. Господ је требао да отвори телесне очи томе убогоме слепцу на неколико дана само пре него што ће Њега духовни слепци у Јерусалиму распети на крсту. Он је хтео да вером тога слепца посрами неверовање јерусалимских старешина и књижевника. Хтео је још једном да покаже јасно, да је у овоме свету људским грехом све окренуто наопако, те да виде они који не гледају а да не виде они који гледају. Као што је и Он сам раније казао, да је дошао у овај свет да виде који не виде, и који виде да ослепе (Јов. 9, 39). Они који су сваки дан у храму гледали очима у Свето писмо и тумачили га народу, нису могли видети Месију и Спаситеља у Господу Исусу, а овај слепац јерихонски, који нити је могао читати Свето писмо нити, још мање, тумачити га, видео је у Христу Господа и Спаситеља света. Из Марковог јеванђеља види се да је овај слепац био син некога Тимеја, због чега се и звао Вартимеј. Јеванђелист Матеј помиње два слепца место једног. Но то није никаква противречност међу јеванђелистима, него, као и у случају са два бесомучњака у Гадари, један јеванђелист помиње двојицу а други истиче само оног који је био главнији и у околини познатији. Могла су та два слепца чак и не бити заједно, него један на једном крају града а други на другом. Јер дешавало се често, да је Господ у једном истом месту чинио многа чуда и исцељивао многе болеснике у један дан. Но овде је реч о једноме, и то о ономе који је био познатији у граду, о Вартимеју.

Овај слепац не само да је био слеп него и сиромах, јер се каже сеђаше крај пута просећи. Прошња је занимање већине слепаца у свету. Може ли ко да не види и у томе прст Божји, што међу сиромашним има највећи број слепих у свету? Слепац ако сам не види, он треба неминовно да се што више види. Тако он служи људима као жива опомена из другога света. Слепац богаташ који слепује у четири своја зида двојни је слепац, јер нити види нити се види, те остаје бескористан и себи и другима. Сиромашан слепац пак принуђен је да се креће међу људима ради прошње.

И тако Вартимеј сеђаше, као и обично, крај прашљивога пута и просаше милостињу од мимопролазника.

А кад чу светину где пролази запита: шта је то? Силна светина хрлила је у то доба за Христом. И шум те светине чуо је Вартимеј својим изоштреним слухом, који се, како је познато, због слепила појачава. И рекоше му да Исус Назарећанин пролази. И он повика говорећи: Исусе, сине Давидов! смилуј се на мене! Довољно је било само да чује то велико име, па да слепи Вартимеј одмах повиче из гласа. То значи, он је већ знао Господа Исуса не само по имену него и по делима. Он је морао сазнати да су многи његови сапаћеници, слепци, били исцељени од Христа. Он мора да је зато већ дуже време прижељкивао, да овај јединствени Исцелитељ наиђе путем, крај кога је он проводио своје дане, слеп као и прашина у којој је седео, немајући чему да се нада у овоме животу осим или Христу или смрти. И зато што је тако дуго прижељкивао Христа и очекивао Његов пролазак, Вартимеј је већ имао на језику готов узвик: Исусе Сине Давидов! смилуј се на мене! Зашто га он назива сином Давидовим? Зато што је очекивани Месија имао доћи из Племена Давидова, као што се то и десило, пошто је Пресвета Дева Марија била из тога племена. Смилуј се на мене! То јест: дај ми оно што ми само Ти можеш дати. Смилуј се на прашину у прашини! Мали људи с муком ми дају грошеве, да могу своје тело хлебом хранити. Ти ми пак можеш дати све што желим. А ја желим само једно: да прогледам. Ја верујем у милост Твоју; ја верујем да ћеш ми Ти лакше и драговољније дати очни вид него што ми људи дају грошеве. Јер Ти си царски богаташ у даровима и у милосрђу. Исусе, смилуј се на мене!

И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: сине Давидов, смилуј се на мене! Толико је светине било, да су једни јурили напред пред Христом, док су други хрлили за Њим. Мора да је Вартимеј иза свега гласа запомагао, кад су почели да га ћуткају, па чак и да му прете, само да би заћутао. Мора, да је његов очајни глас надвикивао сав шум и сву галаму огромне масе народа. Мора да је његова вика постала досадна многима, кад су већ били принуђени, да га ућуткују. Но Вартимеј се није дао ућуткати. Он је знао, да је приспео судбоносан час за њега: или бити исцељен од Христа Чудотворца или пак до смрти остати украј друма окружен доживотном ноћи. Зато се он не обзире ни најмање на претње и ућуткивања оних који и при највећем милосрђу не могу му ништа више дати осим ситних грошева, но продужује да вапије Ономе који му може дати оно што само Бог даје. Исусе, смилуј се на мене!

На жалост, овакве сцене и данас се понављају небројено пута. Многи и многи који би хтели прићи ка Господу Исусу бивају спречавани, и то обично бивају спречавани од оних који напред иду: од народних старешина, духовних вођа и књижевника. Многе жедне душе вапију ка Христу, но бивају поругане и ућуткане. И обично прости и сиромашни људи, чије срце није толико одебљало од злобе и порока, муче се да приђу ка Христу, и вапију к Њему, док они који су изгубили пут и залутали у трњак овога света прете им и одбијају их од Христа. И то што бива са појединим људима, бива и са читавим народима. Просте масе народне у целој Европи, на пример, вапију данас ка Христу као једином видовитом Путовођи и Спаситељу, док они који предњаче народима европским ругају се овима, ућуткавају их, а понегде чак и забрањују народу да то свето и спасоносно име и изговоре. Они, дакле, који су онда напред ишли и ућуткивали слепога Вартимеја били су слепљи од овога, као што су слепље већином старешине народне и књижевници и такозвани народни просветитељи у Европи од европских сељака. И тако, и данас као и онда обистињавају се речи Христове: они који не виде виде, а они који виде ослепили су.

Но погледајте, какав диван пример истрајности у вери даје свима нама слепи Вартимеј! Њему прете, но он се на то не обзире. Њега ућуткавају, но он све гласније виче. шта има да се обзире на суве трске, које су слепе изнутра као он споља? Његова жедна душа осећа, да кроз Христа тече бујица свежег и савршеног живота; осећа, да тај Исус, о коме је толико слушао и размишљао носи небо на глави, мудрост на језику, милост у срцу и здравље у рукама. Шта су према томе животворном Исусу сви фарисеји, првосвештеници и књижевници, који се хвале само светским знањем и препиру о књигама и идејама? Сухе трске што на празно зује; кости мртвачке што шкрипе трењем једна о другу! Са свеколиким своји знањем, и мудрошћу, и влашћу и сујетом, они не могу ништа више дати њему, очајноме слепцу, осим прљавих и сумњиво заслужених грошева. То су ти који сада са претњом дижу песнице на њега и ућуткавају га, сада када истински Мудрац, истински Човекољубац, и истински Лекар удостојава светим ногама Својим прашину на друму која пада на гниле рупе Вартимејевих бивших очију. Треба ли он њих да слуша у овом судбоносном часу? Треба ли да се уплаши од зујања сухе трске и клепетања мртвачких костију? Не, нипошто, Вартимеје! Боље ти је да издахнеш од њихових удараца него да останеш украј друма зависећи од њихових грошева. Не, нипошто ни ти, о, хришћанине! Нипошто се ни ти немој уплашити од оних који стоје између тебе и Христа, ма они носили царске круне на глави, и гвоздене палице у рукама и све знање овога света у глави својој. Јер сравњени с Христом сви су они сухе трске и мртвачке кости. Нити они сами виде, нити могу теби дати вид; нити они сами имају живота у себи, нити га теби могу дати; нити они сами што знају, нити могу тебе научити. Сва њихова земаљска сила и богатство, и мудрост – то су ситне крајцаре, које они просе у овога чулнога света и, ако просиш у просјака, и теби дају. О, хришћанине, истрај у твојој вици ка Христу као слепи Вартимеј! Вичи, вичи све гласније, док те Он не чује.

Овај слепи Вартимеј, ваистину, није био слеп духом својим. Његова силна и неодољива вера у Христа Господа давала је вид духу његовом. Он је духом гледао и видео Бога, мада очима телесним није могао видети створења Божја. Он је гледао и видео оно што је главно, што је моћно, непролазно, бесмртно, нетрулежно, и вечито живо и радосно. Они који су га ућуткивали били су прави и неизлечиви слепци. Залуд су они трчали пред Христом као Његова авангарда, они су били слепљи од Вартимеја; јер они нису знали пред ким трче и ко за њима ходи. Како страшна и величанствена поука за свештенике Христове у наше време; за оне који напред иду и руководе духовним животом народа! Нека се затворе у клет душе своје, и нека сами размисле, да ли су они у истини видовитији од овога слепога Вартимеја који није могао видети очима дрвеће, ни камење, ни зверове, ни лешине, али који је духом гледао Бога, гледао и видео божанство Христа Господа? Да ли неки од њих не личе у многоме на оне, што напред иђаху, кад прете истински верујућим људима; кад се смеју над душама људским вапијућим ка Живоме Христу; кад ућуткавају и сузбијају праве богомољце?

Најзад се и Господ Исус приближи, чу вику слепог Вартимеја, и виде оне што му прећаху. А Исус стаде и заповеди да му га доведу. Хиљаде њих пролазили су поред очајнога слепца и нису застали ни сажалили се, него му, шта више, наређиваху да ћути, да не би вређао уши њихове. А Исус га виде и стаде. Како да не стане пред слепцем, кад је и то човек, а Он је и дошао у свет због људи? Како да не стане пред човеком који Га виче и тражи његову помоћ, пред једним добрим човеком, пуним видовите душе? Зато да жури у Јерусалим? Тамо су Ирод и Пилат и Кајафа, гори и слепљи људи од овога Вартимеја. Овај проси спасење од Њега, а они тешу крст за Њега. Застаде и заповеди оним немилосрдним тркачима напред да и они застану и сажале се над једним братом својим. О како би и данас Господ заповедио свима оним предњацима који јуре за такозваним напретком а небрижно остављају бедну браћу своју у каљужи крај њиховог друма прогреса да узалуд плачу и вичу – како би им заповедио да застану! Гле, човек је за Њега већи од сваког људског спољашњег, лажног прогреса, од свију цивилизација, универзитета, књига, машина. Милост је већа од свију људских фраза, од свију људских творевина, умних и материјалних. Тркачи унапред руководе са малим вредностима, а Христос се увек руководи највећим вредностима. Тркачи унапред су грошићари, који сабирају и деле грошеве, а Христос је прави богаташ који носи и дели највећа блага.

Јеванђелист Марко саопштава, да после Христове заповести да Му га доведу неки приђоше слепом Вартимеју и викнуше му: не бој се, устани, зове те! А он збацивши са себе хаљине своје устаде, и дође к Исусу. Види се из овога, да је Вартимеј дотле седећи викао, и ужасно викао, да би га Христос чуо. Изгледа, да он није могао да устане, пре него је позват, од силног узбуђења и страха да Христос не прође не чувши га. А сад, о радости, кад му рекоше да га он зове, – скочи, збаци са себе хаљине, и дође.

Ове речи скривају један дубљи унутрашњи смисао, управо скривају цео ток спасења наше душе. У своме духовном слепилу и ми седимо у прашини овога света. Осетивши близину Бога ми у исто време најболније осећамо своју заслепљеност грехом, своју немоћ, нечистоту, ништавност. Тада са сузама почињемо ми да вичемо Богу за помоћ, но увек седећи, јер не можемо да се дигнемо из блата греха, ма колико мрзели грех, док не осетимо да је Бог чуо и услишио наш вапај. Не бој се, устани, зове те! Пробуђеном грешнику потребно је да чује ове речи пре него што се дигне из греха и одлучно приђе к Богу. Јер осетивши близину Онога и своју заслепљену грешност човека спопада неописани страх од Суда Божјег. Он седи као паралисан, дрхти у страху и виче к Богу за помоћ. Њему треба прво неко да каже, да се не боји, па онда да устане из каљуже своје немоћности и грешности, па тек онда да га Бог зове. Ко је тај што ће то казати пробуђеном грешнику? Црква. Она зато и постоји, да пробуђене грешнике охрабри, да им помогне да устану, и да их увери у милост Божју. Она је за то да свакоме ко призива Бога на спасење одговори: не бој се, устани, зове те! Но зашто Вартимеј збаци са себе хаљине своје пре него што устаде и приђе ка Христу? И то има свој дубоки унутрашњи смисао. У дубљем смислу та хаљина означава оно ткиво од греха и порока у које је обучена душа заслепљених грешника. Од те хаљине греха и јесте слепа душа њихова, те не види Бога; од те као олово тешке хаљине они не могу ни да устану нити да приђу Богу. Они, дакле, морају збацити ту нечисту и тешку и непровидну хаљину са своје душе – то јест, прво морају одбацити сваки грех од себе – да би се могли, тек тада, дићи и Богу прићи.

Сав дрхтећи као струна на гуслама слепи Вартимеј приђе ка Господу Исусу.

А кад му се приближи, запита га (Исус): шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. Зашто Христос пита слепца, шта хоће од Њега, кад Он то унапред зна? Заиста, Он је унапред знао не само шта хоће слепац од Њега него је унапред знао пре него је и стигао у Јерихон, да ће се све ово десити у Јерихону што се десило тога дана. Он који је провидео на четрдесет година унапред разорење Јерусалима и раселење Јевреја по целом свету, и Он који је провидео крај овога света и Страшни Суд на неколико хиљада година пре него што се ово има догодити, могао је лако провидети и шта ће се тога дана десити у Јерихону, а тим пре и шта слепи Вартимеј жели да му Он учини. Не пита Он, дакле, зато што не зна, него га пита ради самога њега, слепога Вартимеја, и ради присутног народа. Ради њега пита га, да би он јасно изразио своју жељу и открио речима оно што му срце осећа. Тиме Господ даје поуку и свима нама, да је потребно да свакој нашој молитви к Богу дамо јасан израз. Молитва исказана речима кристалише, пречишћава и оснажује нашу молитву срцем. А ради народа пита га Господ зато, да би сав народ чуо, шта слепи човек тражи од Њега. Наиме, да би сви чули, да слепи Вартимеј не проси од Њега милостињу у грошевима него да проси једну милостињу коју му нису у стању смртни људи дати и коју само један живи Бог даје. Јер до тога часа Вартимеј није сасвим јасно био казао шта он управо жели од Христа, мада је он срцем јасно осећао и умом знао шта тражи. До тога часа он је само викао: смилуј се на мене! Но он је то исто викао и другим људима, од којих је очекивао милостињу у новцу. Он је могао сваком мимопролазнику викати: смилуј се на мене! Ето, и зато Господ хоће да слепац јасно и пред свима каже, шта он жели да му Христос учини.

Господе, да прогледам! Овим речима одговара Вартимеј на Христово питање. Да прогледам! Запазите, да кад се приближио Христу, Вартимеј га не назива више ни Исусом ни сином Давидовим но Господом. Када се, дакле, већ приближио Христу, њему је дошло сазнање, да је Исус Господ. Тако бива и са свима вернима: из даљине њима Христос изгледа само човек, мада велики човек. Из даљине ми Га именујемо човечјим именом и говоримо о Његовом земаљском пореклу. Но када Му се приближимо; када осетимо моћни и животворни дах Његов, ми тек онда познајемо, да је Он порекла небесног, да није од овога света, да долази из вечности у посету временим путницима, и да је Он заиста Господ.

Господе, да прогледам! говори Му дрхтави језик слепог Вартимеја. А Исус рече: прогледај; вера твоја поможе ти. И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога. Само једна моћна реч: прогледај! и слепи Вартимеј прогледа. Ово није никаква сугестија, о којој говоре тако много гатарски духови нашега времена. Него је ово моћна божанска реч, која чим се изрече дело бива створено. Исто као оно у почетку стварања што Бог рече да буде светлост, и би светлост! Сугестијом се служе лисице над кокошима, а не Бог над људима. Јер ако ово чудо објашњавају сугестијом духовни слепци којима је немила свемоћ и близина Божја, онда треба сугестијом да објасне и усахнуће смоковог дрвета на реч Христову, и утишавање буре на мору, и заустављање ветра. Но може ли се и замислити, да неко сугестијом тренутно осуши једно дрво, и да сугестијом утиша безживотне елементе, као што су море и ветар? Ко је икад имао сугестију на дрвеће, ветрове и буре?

Вера твоја поможе ти. Да би научио људе смирењу и кротости Господ Исус говори ове речи. Тако је Он често говорио исцељеним од страшних недуга. Тако је рекао и жени крвоточној, која је дванаест година боловала од течења крви па се исцелила једним дотицајем хаљине Христове: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је (Мат. 9, 22)! Но каква је вера помогла толиким бесомучним лудацима које је Господ исцелио? Каква је вера помогла васкрсењу сина Наинске удовице, када је Господ васкрсао дете изненадно онда када нико то није ни захтевао ни очекивао? И није ли Господ васкрсао Лазара не по вери Марте и Марије него насупрот сумњи њиховој? Дело давање вида слепом Вартимеју јесте, дакле, дело Христове моћи, но Господ хоће да припише то дело и вери Вартимејевој, да би нас научио смирењу и кроткости, да би сатро тиме главу сатанске гордости код људи који уделе грош слепцу и надимају се срцем као да су нешто велико учинили. У духу Христове кротости говори и апостол Павле: ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већим од себе (Фил. 2, 3). Рекавши оне речи Вартимеју Христос хоће тиме и да да част људском достојанству; хоће да покаже да су људи позвани да сарађују Богу на свему доброме. Ако хоћете, људи, да знате, у чему је ваша сарадња Богу, онда знајте, да је она у вери у Христа Господа. То је једино што се од вас тражи, и једино што ви можете учинити. Верујте, и Бог ће вам учинити оно што желите због вере ваше. Тако је великодушности у овим речима! И колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!

Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи! Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи! Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.

О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, – до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о покајаном Закхеју
Лука 19, 1-10. Зач. 94.

Ко хоће да види Христа, мора се духом дићи високо изнад природе, јер је Христос већи од природе. Једна висока планина лакше се види с брда него из долине. Закхеј је био мален, па обузет жељом да види Христа попео се на дрво високо.

Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа.

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих.

Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није сустигао стид и страх од Бога.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред огледало – а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души, ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан, сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа.

Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој. Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када му се открије вид те сагледа оно што живи у њему.

Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска. Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања, који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника. Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5). Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље.

У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно. Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и милосрђе Божје – и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран и био је завиђен. Презрење и завист – то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ.

И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје – спустили се молитвеним умом у срце своје – у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја.

И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези, царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ.

И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О, неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја. Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге – да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу, да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону, међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих, ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут изменило. А да се његово срце било изменило покајање показује ово што следује: а Закхеј стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести. Још стари су рекли: ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов. 5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Кад огањ не уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата. Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други цариници, и умро би презрен, проклињан и – заборављен. Нити би се икада име његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља, и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје греховне болести без помоћи Господа Исуса.

Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања сиромасима, – он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи; он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Мојс. 5, 6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом.

А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено – беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја; пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву; самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он Месија и Божји Син! – То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви? Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или Закхеј?

Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов, по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним. Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју, окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали, уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају!

Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Господу Свезнајућем и о човеку без лукавства
Јован 1, 43-51. Зач. 5.

Како је велико и страшно присуство Божје – о како је велико и страшно присуство Живога Бога!

У трепету пред Њим стоје ангелске силе; серафими закривају крилима лица своја од пресјајне светлости и неизразиве красоте.

Како је сјајно сунце! како је красно звездано небо! како је силно валовито море! како су величанствене горостасне планине! како су страшни громоносни облаци и огњени вулкани! како су умилне цвећане ливаде са хладним изворима и белим стадима! Но све су то само дела руку Божјих: све је то смртна твар бесмртнога Творца. Па кад је твар тако красна, какав је тек Творац!

Кад се срце човечје испуњава страхом, или радошћу, или сузама у присуству твари Божје, како ли је тек у присуству Свемогућег и Живог Творца?

Која смртна твар може стати у близини Бесмртнога и не растопити се? Који ли смртан човек погледати у лице Божје и жив остати? Гле, страшно је и престрашно сагледати и лице ангела Божјега а камоли лице Бога! Описујући своје виђење ангела Божјега пророк Данило говори: не оста снаге у мени, и лепота моја обрати се у ругобу (Дан. 10, 8)! Тако је немоћан и најмоћнији човек, и тако ругобан самом себи изгледа и најкраснији муж, у присуству пресветлога ангела Божјег, коме је тело као хрисолит, и лице му као муња, а очи му као лучеви запаљени (Дан. 10, 6). Онога преславног јутра када је Господ Исус васкрсао гле, земља се затресе врло, јер ангел Господњи сиђе с неба. – И лице његово бејаше као муња и одело његово као снег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви (Мат. 28, 2-4). Такав је само слуга Царев – а какав ли је тек Цар? О, кад би људи знали; кад би непрестано знали, и кад ниједнога тренутка не би губили то знање, да су такви муњеносни и белоснежни ангели близу њих, сасвим близу њих! То знање, које је код пророка и свих видовитих људи било виђење, и чинило је ове бескрајно кротким н смиреним пред небеским светом, а одлучним и гневним према непокајаним, заслепљеним грешницима. Једанпут сс пророк Јелисеј помоли Богу. да Бог отвори очи његовом момку. те да види оно што је сам пророк могао видети. И Бог услиши молитву великог пророка, и отворише се очи момку његовом те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја (II Цар. 6, 17).

А какво ли је тек виђење Цара над небесним војскама, о какво ли је величанствено и страшно виђење самога Цара над небеским војскама! Кад се велики пророк Исаија удостојио тог виђења, узвикнуо је у страху и ужасу: јаох мени! погибох! јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана. јер цара Господа над војскама видех својим очима (Ис. 6. 5)!

О, кад би људи знали, да их Цар Господ непрестано гледа – тај исти величанствени и непроменљиви Цар Господ кога је Исаија једанпут угледао и испунио се страхом и ужасом! Не би тад људима падао на ум никакав грех и никаква нечистота. Видео човек Бога или не видео, Бог њега гледа. Није ли то језа за богохулника? Није ли то утеха за хришћанина страдалника?

И не само троједини Бог да нас гледа и види у сваком часу нашег живота него и сва војска небесних ангела и прослављених светитеља. Милиони очију гледају нас као једним оком. Милиони добрих жеља прате нас на нашој трновитој и мрачној стази живота; и милиони руку пружају нам се у помоћ као једна рука. Вођена Духом Светим Црква Божја на земљи потрудила се да ову величанствену, страшну и умилну стварност представи вернима помоћу многобројних икона на иконостасу, које изображавају невидљиви свет небесних сила и напомињу на стално присуство тих сила у свету. Поштујући иконе ми не поштујемо дрво и боју на дрвету него поштујемо те живе и присутне небесне силе. Имајући страх од икона ми имамо страх од тих сила. Осећајући утеху и радост од икона ми уствари осећамо утеху и радост од тих небесних сила које су изображене на иконама. Само безумни. и злим духовима испуњени људи, сматрали су иконопоклонство као идолопоклонство. Ко је вековима водио борбу против идолопоклонства ако не Црква Православна? Ко је други дао милионе жртава у тој победоносној борби? Ко је други срушио идолопоклонство? Па зар Црква која је срушила идолопоклонство да буде идолопоклоничка? Такву поругу па Цркву Божју бацали су нечисти јеретици, који су мислили чулним а не духовним разумом. По грубости свога расуђивања они нису могли да разликују иконопоштовање од идолопоклонства. Кад нису могли успети својим слабим разлозима, јеретици су дигли огањ и мач против икона и иконопоштоватеља. Огњем су спаљивали иконе а мачем су секли правоверне. Но како је Божја сила јача и од огња и од мача, то су јеретици најзад пали и пропали, а иконе су остале и надаље да красе Божје храмове и да подсећају верне на велико и страшно присуство Бога и небесних сила у животу људском на земљи. У спомен победе над иконоборцима и на торжествено успостављање поштовања икона у време Патријарха Методија, благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, свети и богоносни оци одредили су ову прву недељу Часнога Поста за празновање тога догађаја. Ова недеља названа је и Недељом Православља за спомен победе православног вероисповедања над јеретичким зановетањима и земним мудровањима. У вези с тим изабрано је да се на данашњи дан чита јеванђеље о Натанаилу, о сумњи овога у Христа док је стајао далеко од Христа. и о његовом обраћању чим је дошао у близину Христову. Да се тиме покаже како потреба Божјег присуства за обраћање маловерних у веру тако и чудотворна моћност тога присуства!

У време оно намисли Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде из града Андрејева и Петрова. После Свога крштења на Јордану Господ Исус упутио се у Галилеју, где је требао да отпочне Свој рад. Развраћени ум Јудеје није био достојан да Господ отпочне Своје дело међу Јудејцима. Јудеја са Јерусалимом по својој земности и чулности била је пала ниже од незнабожачких предела. Галилеја је била незнабожачка, насељена углавном Грцима, Римљанима и Сирцима, и само нешто прошарана Јеврејима. Јевреји из Јудеје презирали су Галилеју као земљу незнабожачку, земљу мрака и незнања. Баш у тој презираној земљи требало је да засветли видело велико, према пророчким речима: Галилеја незнабожачка…народ који ходи у тами видеће видело велико, и онима који седе у земљи смртне сени засветлиће видело (Ис. 9, 1-2). Отворивши Своја божанска уста прво у тој Галилеји, која је представљала мешавину народа, Господ је већ тиме истакао свечовечанску намену Свога Јеванђеља. Појавивши се пак прво у томе мрачном и незнатном кутићу Палестине Он је тиме показао колико Своју смиреност толико и осуду безумне гордости помраченог и развраћеног Јерусалима.

Андреја је најпре сам пошао за Господом и без позива, и привео је свога брата Симона Петра (Јов. 1, 35 – ), док Филипа Господ позива: хајде за мном! Да је Филип одмах следовао позиву без икаква оклевања јасно је из тога што он, загрејан ревношћу за Христа, почиње сместа и друге да врбује и приводи своме Господу. Брза одлука Филипова да одмах следује Господу може се тумачити тиме што је он можда пре тога чуо о Христу од својих суседа, Андреја и Петра, пошто су сви били из једног истог места, Витсаиде, а можда и од других; но највероватније је, да га је обајавајућа личност самога Господа намах покренула да остави све, да заборави све, и да за Њим пође. Но моћна личност Христова толико је освојила Филипа, да је, као што рекосмо, не само он пошао за Њим, него је одмах почео с апостолисањем, тј. са придобијањем других људи за Христа, јер се каже даље:

Филип нађе Натанаила и рече му: за кога Мојсеј писа у закону и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета. Како просто Филип говори! Ово две чежњиве људске душе разговарају, Филипова и Натанаилова! Филип не каже: нађосмо обећаног Месију, нити Сина Давидова, нити цара Израиљева, нити Господа Христа; он само наговештава Натанаилу: онога за кога писаху Мојсеј и пророци нађосмо Га. То говори душа испуњена чудом и радошћу. Најсилнија осећања не бирају речи, но изражавају се просто, понекад препросто, као да су уверена сама у себе, да ће се њихова сила осетити и кроз најпростије речи. Слаба и лажна осећања праве себи сребрне трубе од громких и бујних речи, да би се показала јача и истинитија него што су. Свакако су Филип и Натанаил и раније разговарали међу собом о Обећаноме, о Прореченоме, о Дугочеканоме. То је био обичан предмет разговора правих Израиљаца, свих чистих и жедних душа. Нађосмо га, говори Филип. То јест: Он се није појавио као муња што потреса облаке и застрашава земљу; нити је пао изненадно на земљу као метеор; нити се узвисио на царском престолу у Јерусалиму, камо су били упрти погледи кратковидих фарисеја и неразумних књижевника и осталих ишчекивача Месије. Он је растао и живео ту у Галилеји, међу нама, ево већ тридесет година, и ми Га не познасмо; растао је као питома лоза међу дивљим лозама, па Га је тешко било познати, док није сазрео и почео плод показивати. Био је још као благо заривено у земљу; земља се одгрнула и благо се засијало. Он се није истицао ни наметао: ми Га видесмо и познасмо. Као јагње је кротак, као сунце видовит, као пролеће привлачан, као Бог моћан. Он је из Назарета, син Јосифов. Ко може знати, како је све Филип описивао Христа Натанаилу? Ко може поновити цео њихов разговор? Јеванђелист саопштава укратко само оно што је најглавније. И све што је Натанаил чуо од Филипа могло га је само обрадовати. Но једно га је збунило и учинило маловерним, наиме, како то да се Месија појави из Назарета? Филип назива Исуса сином Јосифовим можда зато што и сам још није знао о превеликој тајни зачећа Богомајке од Духа Светога, а можда и само зато да би био што краћи и разумљивији пред једним човеком, који је тек имао бити постепено уведен у тајну Божјег ваплоћења. Можда Филип већ овде поступа мисионарски, по методу апостолском, описаном доцније од апостола Павла: слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога (I Кор. 9, 22). Натанаил је био још слаб, неуведен, непосвећен, и према њему се апостол односи као према слабоме.

И рече му Натанаил: из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: дођи и види. Питање Натанаилово не треба разумети као једну злураду опаску тврдокорног и одрицајућег срца него као бојазан једног искреног срца, да му се пријатељ његов случајно није грубо преварио. Сара се у себи насмејала када јој је Господ објавио, да ће сина родити у старости (I Мојс. 18, 12). То је радост која жели сумњом да се утврди. И Натанаил није могао никад у животу чути радоснију вест од ове коју му је донео Филип. Но као што је свака радост видовита за сметње и сенке, тако и радост Натанаилова. Натанаилова радост одмах се разбила о реч Назарет. Како да Месија дође из Назарета? Није ли Витлејем означен од пророка као место Његовог рођења? Нису ли поколења и поколења гледала у град Давидов е чежњом, да тамо угледају очекиваног царевића и цара? Свакако се Филип морао преварити! Но Филип неће ни да се упусти у објашњења и доказивања; нити хоће ма шта од себе да одговори Натанаилу на његову примедбу. Он му само вели: дођи и види! Како победоносно звуче ове речи: дођи и види! Само дођи и види, Натанаиле. ја ти не могу доказати, но Његово присуство доказаће ти све. Ја ти не могу одговорити ни на то ни на друга твоја питања, но Његово само присуство одговор је коме се ти не можеш противити. Само хајде са мном у Његово присуство – дођи и види! – Натанаил се сагласи и пође са Филипом.

А Исус видевши Натанаила где иде к њему рече за њега: ево правога Израиљца у коме нема лукавства. Како дивна похвала! па још из чијих уста! Но шта то значи Израиљац у коме нема лукавства! То значи – човек који је испуњен оним што је супротно лукавству. тј. Богом: богомислијем, богочежњивошћу, тражењем Бога, чекањем Бога, надањем у Бога. То је човек који се предао једноме господару, Богу, и неће да зна за другог господара; човек, у коме принцип зла није могао ухватити корена. Но то указивање Христово на Натанаила као праног Израиљца јесте у исто време и истицање жалосне чињенице, како је мало било преостало правих Израиљаца. Зато и сам Господ, као обрадован, узвикује: ево правога Израиљца! Ево једнога правога међу многима лажним! Ево једнога који није само по имену Израиљац него по духу! Иако је Господ из даљине могао сазнати сумњу у Њега коју је Натанаил изразио речима Филипу, ипак Он похваљује Натанаила као правог Израиљца без лукавства. Да ли га похваљује да га придобије? Не, него серцеведац не обзире се на речи но гледа у срце човека. Ми ни по чем не видимо нити можемо на листовима Јеванђеља да прочитамо, да је Натанаил био човек без лукавства, но Господ је гледао у срце и то му у срцу прочитао. Можда су остали апостоли који су били око Христа остали зачуђени овим похвалним речима Христовим, но Христос је оставио времену, да се апостолима открије истинитост Његове похвале. И сам Натанаил био је изненађен овом неочекиваном похвалом, па рече му Натанаил: како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом. Видите, како се Натанаил показује одмах као човек без лукавства. Човек са лукавством заузет је самим собом и није му до других људи. Човеку са лукавством годе похвале и ласке. Да је Натанаил био човек са лукавства, он би се осећао опијен овом похвалом Христовом, и почео би Му захваљивати, или у притворној скромности одбијати ту похвалу од себе. Но Натанаилу је више стало до истине него до похвале, више му је стало до Христа него до самога себе. Зато не примајући нити одбијајући изречену похвалу Натанаил се устремљава са једним отвореним питањем које је имало за циљ да му открије истину о Христу. Како ме познајеш? На ово питање Господ му одговара откривањем једне друге, спољашње тајне: пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом. Онај који познаје тајне духа лако познаје и тајне тела. И Онај који види крстање мисли и чује тајанствени шапат мисли у човеку, још лакше види кретање тела човечјег и чује речи са језика човечјег. Пре него је Филип и приступио к Натанаилу Господ га је видео где седи под смоковим дрветом; и пре него је Филип и помислио и поћи к Натанаилу Господ је видео и знао срце Натанаилово. По Његовом промислу Филип је и приступио Натанаилу и позвао га да дође и види. Камо ће се скрити човек од погледа Божјега? Камо ће се склонити од великог н страшног присуства Његовог? Размишљајући о овом великом и страшном присуству Псалмист се обраћа Свевидећем Богу и говори: ти знаш кад седнем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека. Кад ходим и кад се одмарам, ти си око мене, и све путеве моје. видиш. Још нема речи на језику мом, а ти, Господе, гле, већ све знаш. Састраг и спреда ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју. Куда би отишао од духа твојега, и од лица твојега куда би утекао (Пс. 139)? Христос је чудо историје земаљске не само због сотворених чуда и због васкресења него, не мање, и због свудаприсутности Свога духа и Свога свезнања. Будући на земљи Он је био истовремено и на небу. Гледајући људе он је у исто време видео Сатану како спаде с неба. Сретајући се с људима Он је погађао њихову прошлост и њихову будућност. Мисли људске он је читао као из отворене књиге. Услед славе и похвале људске Он је говорио Својим ученицима о Своме страдању; усред страдања говорио је о Својој блиској победи и слави. Гледајући мермерни храм јерусалимски Он је видео његово разорење. Са Мојсејем и Илијом разговарао је као са Својим живим савременицима. Живећи у ограниченом телу Он је видео све што происходи на небу, и чуо је разговор између грешнога богаташа у Паклу са Аврамом у Рају. Провидео је из даљине, где стоје везани магарица и магаре, и тамо упутио Своје ученике да их доведу. Провидео је из даљине човека у граду који носи воду у крчагу, и упутио ученике Своје у сретање томе човеку с налогом да Му спреме пасху. Његово духовно взору времена нису могла ставити никакву завесу. Све што је било и што ће бити Он је гледао као оно што већ бива пред ногама Његовим. Нити је простор за Њега имао раздаљине. Оно што се дешавало ма где у свету Он је гледао као да се дешавало на догледу Његових телесних очију. Оно што се збивало у затвореном простору као да се збивало на отвореном пољу. Па чак и оно што се догађало у најзатворенијем простору, у срцима људским, пред њим је било откривено и јавно. Ова свудаприсутност и свезнање Господа Исуса Христа поразила је Натанаила не мање него Петра богати риболов на мору, и остале ученике идење по мору, и утишавање буре и ветрова. Познавајући срца људска Господ је знао, која ће од Његовог божанских моћи више дејствовати на кога ученика. Ако је Петра највише зачуђивала Његова власт над природом, Натанаила је, ево, могла највише зачудити Његова видовитост и Његово свезнање. Знајући све Господ је према Своме свезнању и управљао Своју божанску економију спасења људи. Можда је то Филип већ у те прве дане свога апостолства и назрео, кад је казао Натанаилу: дођи и види! Филип је био уверен, да ће премудри и свесилни Господ открити Себе Натанаилу на начин који је најподеснији за дух и карактер Натанаилов. Он је можда само донекле предосећао оно што је после јасно знао, какве се безбројне и пречудне тајне крију у трошним човечјим грудима његовог Учитеља. Ваистину, тајне шире од небеса и дуже од времена скривале су се у грудима Богочовека! Да ли је Христос Господ открио или исказао један хиљадити део од оних тајни и моћи које су се скривале у Њему? Свакако да није. Огромна већина Његових тајни и моћи остала неоткривена и неисказана, да се тек открије и покаже светима у Његовом небесном царству. Толико је било силе у Њему, да се Он није упињао да чини чуда, но више се трудио да се уздржи да не учини сувише чуда. Од његове стране само је онолико речено, откривено и учињено, колико је потребно за спасење наше без притиска и насиља на нашу вољу, на наш слободан избор, и слободно опредељење.

Но погледајмо удивљенога Натанаила шта одговара Господу: одговори Натанаил и рече: Рави! ти си син Божји, ти си цар Израиљев. То говоре она иста уста која су мало пре тога рекла Филипу: из Назарета може ли бити шта добро? Каква чудна промена! Какво нагло усхићење! О, браћо, како је велико и чудотворно присуство Божје! Нема речи која би га исказала, нити руке која би га написала, али има срца која га могу осетити, и осетивши устреперити као јутарња роса при сусрету са зрацима сунчаним. Не убеђује ли довољно овај догађај, зашто се морао као слаби човек ради људског спасења? Ко би Га могао издржати да се јавио као пламени ангел? Па још да се могао јавити као слаби човек ради људског спасења? Ко би Га могао издржати да се Јавио као пламени ангел? Па још да се јавио као Бог, необучен и незаклоњен завесом тела, у Својој вечној сили и слави – ко би Га могао сагледати и жив остати? Ко би могао Његов глас чути и не распасти се у прашину? Не би ли се сва земља претворила у пару од блискога даха Његовога? Погледајте, како је силно и Његово ублажено присуство! Како у једноме часу обрће срце човеково и мења мисли човекове! Ко је могао и помислити само на неколико тренутака пре овога разговора Христа с Натанаилом, да ће Натанаил кроз неколико тренутака исповедити, да је такозвани син Јосифов и Учитељ, и Син Божји, и Цар Израиљев? И ако Натанаил можда у том тренутку под царем Израиљевим замишља земаљског цара Израиљевог, што је у складу са тадашњим свеопштим мишљењем о Месији, ипак за једнога почетника у исповедању Христа и следовању Христа ово је више него довољно. Јер Натанаил Га уз то именује још Сином Божјим, чиме уздиже личност Христову високо изнад вулгарног схватања Христа као обичног земаљског цара на престолу Давидову.

Одговори Исус и рече му: што ти казах да те видех под смоквом зато верујеш; видећеш више од овога. И рече му: заиста, заиста вам кажем: одселе ћете видети небо отворено и ангеле Божје где улазе и силазе, к сину човечјему. Господ, дакле, сматра да је открио Натанаилу само једну малу тајну о Себи рекавши му да га је видео под смоквом. Његова видовитост на таквој невеликој раздаљини на земљи јесте само као један зрак Његове свеобухватне сунчане видовитости. Због чистоте своје душе Натанаилу је и то мало било довољно да поверује. Нечисти и лукави фарисеји и књижевници јерусалимски гледали су како Господ лечи губаве, како даје вид слепим, како васкрсава мртве, па ипак нису могли поверовати. А гле Натанаила, правога Израиљца, како верује и исповеда само због мало одшкринутих врата чудеса! Видећеш више од овога, обећава му Господ. Шта ће видети? Небо отворено, и ангеле где узлазе и силазе к сину човечјем. Господ се обраћа с овим речима Натанаилу, но ово обећаше свима, јер вели: заиста, заиста вам кажем. А даће се то обећање неминовно испунити показује силан нагласак тога обећања: заиста, заиста! Од самога почетка ангели су служили Спаситељу, силазећи с неба и узлазећи на небо. Ангел се јавио Захарији да му објави рођење великог Претече Христовог. Ангел се јавио Пресветој Деви да јој саопшти превелику тајну Рођења Господа. Небо се показало отворено пастирима витлејемским, и ангели су силазили певајући радосну песму измирења Бога са људима. Ангели су силазили и узлазили да обавесте и упуте Јосифа и источне звездаре. Кад је Господ победио сва искушења и искушења Сатане у пустињи, ангели су сишли и служили Му. У Његовим предсмртним мукама у врту Гетсиманском ангел Му се јавио да Га крепи. При Његовом Васкрсењу ангели су сишли на гроб Његов. При Његовом Вазнесењу са земље на небо два ангела у белим одеждама сишла су и јавила се ученицима. После Његовог Вазнесења ангели су се јављали често Његовим апостолима, а потом и многим и премногим Његовим угодницима, мученицима и светитељима. Није ли свети првомученик Стефан видео небо отворено? Није ли се апостол Павле успео до трећега неба? Нису ли апостолу и јеванђелисту Јовану откривена безбројна чуда небеса, и времена и вечности? И до дана данашњега многим чистим и богоносним душама јављају се ангели, и многи покајани и од греха опроштени виде небо отворено. О, колико и колико пута су се до данас обистиниле речи Господа Исуса о отвореном небу и о силазећим и узлазећим ангелима! Господ је и сишао на земљу да покаже људима отворено небо. Пре Христа само малени број пророка и богоугодника удостојавао се видети отворено небо, но после Христа читаве војске небовидаца дизале су се видовитим духом својим у небеску висину и сретале са ангелским војскама небесним. Небо је ваздан отворено према људима, но људи су затворени према небу, те гледајући не виде и слушајући не чују. Христос је скинуо слепило не само са неколиких телесно слепих него са милиона духом слепих људи. И слепи су прогледали и видели небо отворено. И данас слепи прогледају и виде небо отворено. А шта значи небо отворено ако не присуство Живога Бога и Његових безбројних сила? Шта пак значи присуство Живога Бога но страх и ужас нечистим и грешним, а живот и радост чистим и праведним? Од тога великог и страшног присуства нас засад заклања тамна завеса нашега тела. Но скоро. сасвим скоро ће се скинути и бацити та завеса, и ми ћемо се наћи потпуно у отвореном небу, и то они који су покајани и чисти међу нама – у вечном животворном присуству Живога Бога, а непокајани, богохулни и нечисти – у вечитом одсуству од Њега, у муци и тами крајњој.

Притецимо с тога човекољубивоме Господу Исусу и док још нису сви наши дани одбројани, исповедимо име Његово, као једино спасавајуће име, а завапимо за помоћ, једину неварљиву и спасоносну помоћ. Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас грешне! Теби нека је слава, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о исцелењу узетог
Марко 2, 1-12. Зач. 7.

Прошле недеље чули смо јеванђеље о чудотворном дејству великог и моћног присуства Христовог. Натанаил, који је посумњао у речи апостола Филипа, да се појавио у свету дугоочекивани Месија, и то у лицу Исуса из Назарета, – тај исти Натанаил чим је дошао у присуство самога Господа, одмах Га је признао и исповедио као Сина Божјег и цара Израиљева. Данашње пак јеванђеље говори о превеликом паштењу и труду истинских верујућих људи да дођу у присуство Христа Господа.

Четворица људи носили су једнога раслабљенога рођака, или пријатеља свога, носили су га на постељи – тако је очајан и непомичан био раслабљени. Гурали су се узалуд кроз многи народ, да се приближе Господу, па кад нису у томе успели, а они се подигоше на кров од куће, открише кров, и кроз кров, с напором и муком, спустише постељу са болесником пред ноге чудотворног Исцелитеља. Тако је силна била вера њихова у Христа.

А Исус видећи веру њихову, рече узетоме: синко, опраштају ти се греси твоји. Господ не чу исповест вере њихове, али виде веру њихову. Прозорљивост Његова ишла је до најтајнијих дубина срца људског, и разматрајући те дубине срца Господ виде велику веру њихову. Но и Својим телесним очима Он виде и позна веру њихову по паштењу и труду њихову да принесу болесника у присуство Његово. Њихова вера, дакле, била је очигледна и за духовни и за телесни вид Господа.

Исто је тако очигледно за Господа било и неверовање књижевника који беху присутни овом догађају и помишљаху у срцима својим: што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Видевши њихове помисли у срцу духом својим Господ их почиње благо укоревати због тога: што тако помишљате у срцима својим? Прозорљиви Господ чита лако нечиста срца као и чиста. Као што је одмах видео чисто срца Натанаилово, у коме не беше лукавства, тако сада одмах јасно види и нечиста срца књижевничка, испуњена лукавством. Па да би им показао како Он има власт и над телима као и над душама људским, и грехе опраштати и раслабљена тела лечити, Господ рече раслабљеноме: теби говорим: устани и узми одар свој, и иди дома. На овакву моћну заповест болесник уста одмах, и узевши изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и хваљаху Бога говорећи: нигда тога видели нисмо!

Погледајте, колико чудних моћи показује Господ у један мах: Он прозире у срца људи и открива веру код једних и лукавство код других; Он опрашта души грехе, и чини душу здравом и чистом од праузрока болести и немоћи; Он повраћа здравље раслабљеном, узетом телу помоћу Своје моћне речи.

О, како је велико, и страшно, и чудно, и целително присуство Живога Господа!

Но треба доћи и стати у присуство Живога Господа. То је најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство. Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болеснога друга спустили пред Господа. Ово су три начина како се људи могу осетити у присуству Господа. Наше је да се паштимо и трудимо доћи у присуство Господа, а Божје је да нас пусти у Своје присуство и озари нас њиме. Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе.

Колики пак треба да буде наш труд за отварање присуства Божјега, најбоље нам показује пример ове четворице људи који не презају ни од пењања на кров куће, нити се устручавају ма каквим стидом или страхом, да свога болеснога друга спусте с висине у присуство Живога Господа. Ово је пример ревности – ако не већи а оно – сличан примеру оне удовице која је непрестано досађивала неправедном судији с молбом да је спасе од њеног супарника (Лк. 18, 1-5). Ово значи испунити заповест Господњу да се треба свагда молити Богу и не дати да дотужи. Ово је доказ истинитости и друге заповести Господње, куцајте и отвориће вам се (Мат. 7, 7). Ово је најзад и објашњење чудне изреке Христове: царство небеско на силу се узима, и усиљивачи добијају га (Мат. 11. 12). Господ, дакле, захтева од Својих верних, да учине сва могућа усиља, да уложе све трудове, да раде докле светлости имају, да се моле без престанка, да ишту, да траже, да куцају, да посте, да чине безбројна дела милосрђа – и све то у циљу да им се отвори царство небеско, тј. велико, страшно и животворно присуство Божје. Стражите зато непрестано и молите се Богу, заповеда Господ, да би се удостојили стати пред сином човечјим (Лк. 21, 36). Стражите будно над срцем својим, да се не прилепи к земљи; стражите над помислима својим, да вас не удаље од Бога, стражите над делима својим, да би удвостручили талант свој а не смањили га и упропастили; стражите над данима својим, да вас не би смрт изненадила и уграбила непокајане, усред греха вашег. Таква је наша вера православна: скроз делателна, скроз молитвена и будна, сузна и усилна. Ниједна друга вера не предлаже вернима толико усиља, да би се удостојили стати пред Сина Божјега. Сва та усиља предложио је целом свету, а вернима заповедио, сам Господ и Спаситељ наш, а Црква их непрестано освежава понављајући их из века у век, из поколења у поколење, и истичући вернима све већи и већи број оних духовних витезова, који закон Христов испунише и сподобише се славе и моћи неисказане н на небу и на земљи.

Но с друге стране не треба се варати и мислити, да сви ови трудови и усиља једнога човека доносе спасење сама по себи. Не треба уображавати, да ће човек једино својим трудом и усиљем доћи у присуство Живога Господа. Ако Господ неће, нико никад од смртних не би могао стати пред лице Његово. Јер сам Господ, који је и наредио све ове трудове усиља, на другом месту каже: кад свршите све што вам је заповеђено реците: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били чинити (Лк. 17. 10). И опет на другом месту: нико не може доћи к мени ако га не привуче отац (Јов. 6, 44). И опет на једном другом месту: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Апостол Павле пишући Ефесцима у том смислу вели: благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5). Шта да кажемо после овога? Да ли да кажемо, да су сви наши трудови за спасење узалудни? Да ли да пустимо руке и чекамо док се Господ сам не јави и не стави нас Својом силом у Своје присуство? Не виче ли и сам пророк Исаија: сва је наша правда као нечиста хаљина (64, 6)? Да ли дакле, да се манемо свих трудова и свих усиља? Но зар онда не постајемо као онај слуга који је закопао у земљу свој талант и коме је господар због тога викнуо: зли и лењиви слуго! Морамо бити трезвени и трудити се да испунимо заповести Господње, које су јасне као сунце. Морамо уложити сав свој труд, а у Божјој је власти, да наш труд благослови и пусти нас у Своје присуство. Дивно је ово објаснио апостол Павле говорећи: ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади нити онај који залева, него Бог који даје те расте (1. Кор. 3,6-7). Од Бога, дакле, зависи све, – од Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да садимо и залевамо; и ми нашу дужност не смемо пропустити без опасности да вечно пропаднемо.

Дужност је тежака да оре и залева, а од Божје силе, мудрости и милости зависи. да ли ће усев нићи, порасти и плод донети.

Дужност је научника да испитује н тражи, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће му се знање открити. Дужност је родитеља да своју децу негују и васпитавају у страху Божјем, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће и докле деца живети.

Дужност је свештеника да верне учи, обавештава, укорева и исправља, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће труд свештеников уродити плодом.

Дужност је свију нас да се паштимо и трудимо, да би се удостојили стати у присуство Сина Божјега, но од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ћемо бити припуштени Господу.

Али не треба да се трудимо без надања у милост Божју. Него сав наш труд нека буде озарен надањем, да је Господ близу нас, и да ће нас Он примити у присуство лица Свога. Нема дубљег и непресушнијег извора од извора милости Божје. Кад се блудни син покајао после свога жалоснога пада на ступањ свињскога живота, милосрдни отац изашао му је у сусрет, загрлио га и опростио му. Господ неуморно излази у сусрет Својој покајаној деци. Он пружа Своје руке свима који се окрену лицем к Њему. Ваздан пружах руке своје народу непокорну, говори Господ за Јевреје (Ис. 65, 2). Па кад Господ пружа Своје руке и к непокорнима, како ли је тек с покорнима? Покорни пророк Давид говори: свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8-9). Покорним трудбеницима на своме спасењу Господ, дакле, не отказује присуство Своје.

Зато не сматрајмо свој труд узалудним, као што чине безбожници и очајници, него паштећи се и трудећи до највише мере надајмо се у милост Господа Бога. Усугубимо наше трудове нарочито у време Часнога Поста, како нам то и Света Црква налаже. Нека нам при томе светле својим примером она четворица који се дигоше на кров од куће, и прокопаше кров, и спустише петога пријатеља свога узета пред Господа. Ако је једна петина наше душе узета или трула од болести, пожуримо хитно са остале четири здраве петине пред Господа, и Господ ће учинити здравим оно што је болесно у нама. Ако нас је једно чувство саблазнило у овоме свету, и од саблазни оболело, пожуримо са остала четири чувства пред Господа, да би се Господ смиловао на наше оболело чувство и исцелио га. Кад један део тела оболи, лекари препоручују удвојену негу, чување и храњење осталога тела, да би оно што је здраво постало још здравије и снажније, и тако одолело болести онога што је болесно. Тако је и с нашом душом. Ако смо посумњали умом, брзо се потрудимо срцем и душом да појачамо веру своју и да оболели ум кроз Господа оздравимо и оснажимо. Ако смо се огрешили заборавом молитве, пожуримо да делима милосрђа повратимо изгубљену молитвеност, и обратно.

И Господ ће погледати на веру нашу, и на наша паштења и трудове, и смиловаће се на нас. И по Својој бескрајној милости пустиће нас у присуство Своје, у присуство бесмртно и животворно, којим живе, крепе се и радују безбројне ангелске силе и светитељске војске. Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о крсту и спасењу душе
Марко 8, 34-38; 9, 1. Зач. 3.

Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.

Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.

У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.

Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.

О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.

Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?

Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране трња на мекој трави умре од жећи?

Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га узели и они који су смртно болесни.

Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и призива жедне ка извору живе воде. Могуће је – довикује Он, Ја сам прошао по најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!

Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.

Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко жели да се спасе смрти.

Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење, наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.

Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује његово сјајно дејство. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех, и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби – олицетворена лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.

Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се разапе – да више не би смо служили греху (Рим. 6, 6). Крст је тежак староме, телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).

Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу, храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање дана.

Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима, и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.

Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља, тај ће је спасти. Ево речи оштрих и неумитних! Ево огња који хоће да сагори старог човека до самог корена, и с кореном! Христос Господ није дошао да само поправи свет него да га прествори, да га препороди: да старо гвожђе баци у огањ и салије све ново. Он није поправљач него Створитељ, Он није крпач него ткач. Ко хоће да сачува једно старо црвљиво дрво, изгубиће га. Може се он споља трудити колико хоће око дрвета – залевати га, гладити га, ограђивати га, чувати га – црви ће разгристи дрво изнутра, и дрво ће неминовно иструлети и пропасти. Ко посече црвљиво дрво, и заједно с црвима баци га у огањ, па обрати пажњу на младе изданке, те ове сачува од црви, тај ће сачувати дрво. Ко хоће да сачува своју стару адамовску душу, разгрижену и сатрулелу од греха, изгубиће је; јер такву душу Бог неће пустити пред лице Своје, а што год не изиђе пред лице Божје биће као и да га нема. Ко пак изгуби ову своју стару душу, тај ће спасти душу нову, поново рођену од Духа (Јов. 3, 6), и с Христом венчану душу. Душа управо и сачињава наш живот, зато се у неким преводима Светога писма каже: Ко хоће живот свој да спасе; и: ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га спасти. Тумачење је у оба случаја истоветно. Јер ко хоће да сачува свој смртни живот пошто пото, тај ће изгубити оба живота: и смртни и бесмртни; смртни због тога што ма колико успео да продужи свој живот на земљи, најзад га смрћу мора изгубити, а бесмртни због тога што се око овога није ни трудио и паштио. Ко се пак труди да задобије бесмртни живот кроз Христа, тај ће га задобити и сачувати у вечности, мада ће изгубити овај времени смртни живот. Овај времени и смртни живот човек може изгубити ради Христа и Јеванђеља или онда када га у потребном случају жртвује и мученички умре за Христа и Његово свето Јеванђеље, или пак онда када презре овај свој живот као грешан и недостојан и пружи се свим срцем, свом душом и свом снагом својом ка Христу стављајући се Њему у службу, дајући Њему све, и надајући се од Њега свему. Може неко изгубити душу своју, односно живот свој, било самоубиством, било жртвовањем за неку неправедну ствар, било у свађи и раздору. Таквоме се не обећава да ће сачувати душу своју, односно живот свој. Јер се каже: мене ради и јеванђеља. Само Христос и јеванђеље несравњиво су бољи од душе наше. То је највеће благо у времену и у вечности, и ниједан човек не треба да оклева да жртвује све ради тога непропадљивог добра. Но зашто Господ додаје и јеванђеље! Није ли довољно само рећи мене ради? Није ли довољно рећи само: мене ради: Није довољно. Господ вели: мене ради и јеванђеља, да би тиме раширио разлоге умирања себи и живљења Богу, а кроз то опет повећао и број оних који се спасавају. Спасава се, дакле, онај ко изгуби живот свој ради Христа живога и бесмртнога. Но спасава се и онај ко изгуби живот свој ради дела Христовог у свету и његове свете науке. Најзад спасава се и онај ко изгуби живот свој ради једне једине заповести Христове, или једне једине речи Његове. Господ је уставотворац живота; ко се жртвује за уставотворца жртвовао се и за Његов устав, и обратно, ко се жртвује за Његов устав жртвовао се за Њега. Истоветујући Себе са Својим делом и Својом науком Господ тиме шири могућност спасавања многих.

Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а душу своју оштети? Или какав ће откуп дати човек за душу своју! Овим речима се у многоме расветљују претходне речи. Из њих се види да Господ цени душу човечју више од целога света. Из њих се види такође, какву душу човек треба да изгуби да би душу сачувао: душу оштећену, душу поронулу у свет, обремењену светом, и заробљену светом. Изгуби ли човек такву назови душу, спашће праву душу своју; одбаци ли лажан живот, задобиће прави живот свој.

Шта помаже задобити сав свет, кад је свет намењен пропасти, а оштетити душу, намењену бесмртности? Свет се примиче своме крају, и најзад ће се одбацити као овештала и ислужена хаљина. Истините душе, христољубиве душе, полетеће тада у царство бесмртне младости. Свршетак света почетак је новог живота душа. Каква је корист, дакле, човеку од свега света, кад се он ускоро мора раставити од свега света и кад се и сав свет, у недалеком времену, мора раставити од бића и ишчезнути као одсањани сан? Шта ће му помоћи беспомоћни мртвац? И какав ће откуп дати за душу своју? Гле, и сав свет да је његов, Бог не би примио свет место душе. Али и свет не припада човеку него Богу; Бог га је саздао и дао човеку на привремену послугу ради једног више добра, вишег и драгоценијег од света. Главни дар који је Бог даровао човеку јесте богообразна душа. И тај главни дар Бог ће у своје време тражити натраг. Ништа човек не може вратити Богу на место душе. Душа је цар, а све остало је роб. Неће примити Бог роба место цара, нити ишта времено место бесмртнога. О, какав ће откуп дати грешник за душу своју? Још док је човек у телу у овоме свету он се заноси многим вредностима света; но када се одвоји од тела, тада увиђа – авај да не буде позно! да осим Бога и душе не постоје никакве друге вредности. Тада му неће моћи доћи ни помисао о ма каквом откупу и замени душе. О, како је језив положај грешне душе кад се покидају сви њени конци са светом и Богом, и кад се она нага пренага, сиромашна пресиромашна, нађе у свету духовном! Кога ће да викне у помоћ? Чије ће име да помене? За чиј скут да се ухвати падајући у понор без краја – вечно падајући у понор без краја? Блажени су пак они који су се у овоме животу приљубили уз Христа, и који су привикли Његово име призивати дан и ноћ, нераздвојно од дисања и од откуцаја срца свога. Они ће над понором знати, кога ће викнути у помоћ. Они ће знати, чије ће име споменути. Они ће знати, за чиј ће се скут ухватити. Ваистину, они ће бити ван опасности под окриљем љубљенога Господа.

Но ево главнога страха за све оне који у овом животу немају страха од греха – Господ говори: јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном и син ће се човечји постидети њега кад дође у слави оца свога с ангелима светима. Чујте ово сви верни, и не рачунајте преко мере на милосрђе Божје. Заиста, на непокајане богохулитеље изливаће се милост Божја само у овом животу, а на Страшном Суду правда ће заменити милост. Чујте ово сви ви који се сваки дан ближите неизбежној смрти, чујте и уздрхтите душом и срцем. Ове речи није изговорио непријатељ ваш но највећи Пријатељ. Она иста уста која су и с Крста опростила непријатељима, исказала су и ове страшне но праведне речи. Ко се постиди Христа у овоме свету, постидеће се и Христос њега на крају овога света. Ко се постиди Христа пред грешницима, постидеће се и Христос њега пред ангелима светим. Чиме ћеш се поносити, човече, ако ћеш се Христа стидети? Ако ћеш се стидети живота, значи поносићеш се смрћу! ако ли истине, значи поносићеш се лажи! ако ли милосрђа, значи поносићеш се злобом! ако ли правде, значи поносићеш се неправдом! ако ли страдања на Крсту, значи поносићеш се идолском гнусобом! ако ли бесмртности, значи поносићеш се смртном трулежи гробним смрадом! И пред ким најзад имаш да се стидиш Христа? Да ли пред неким бољим од Христа? Не; пошто нема никога бољега од Христа. Значи да се ти стидиш Христа пред неким горим од Христа. Да ли се син стиди свога оца пред медведом, или ћерка своје мајке пред лисицом? Зато би се ти, дакле, стидео Најбољега пред злим, Најчистијег пред нечистим, Најмоћнијег пред ништавним, Најмудријег пред тупавим? Зато би се стидео величанственог Господа пред родом прељуботворним и грешним? Је ли зато што ти овај род непрестано игра пред очима а Господ се не види? Но још мало мало, и Господ ће се појавити у слави, на облацима од многих ангела, и род ће овај ишчезнути испред Његових ногу као прашина испред силног ветра. Ваистину, онда се нећеш стидети Господа славе него самога себе, али стид твој биће тада бескористан. Боље се стидети сада докле још стид помаже, стидети се свега пред Христом а не Христа пред свим. Зато Господ каже мене и мојих речи? Ко се постиди мене значи: ко посумња у Моје божанство, и у Моје божанско ваплоћење од Пречисте Деве, и у Моје муке на Крсту, и у Моје васкрсење, и ко се застиди Моје сиромаштине у свету, Моје љубави према грешницима. Ко се постиди мојих речи значи: ко посумња у Јеванђеље, или ко се одрекне моје науке, или ко изврне моје учење и кроз јерес унесе немир и раздор мећу верне, или ко се погорди над Мојим откривењем и покуша да га замени неком другом, својом, науком, или ко намерно скрије и прећути Моје речи пред силним и моћним овога света стидећи се Мене и страшећи се за себе. Речи Христове су животворни тестамент свету исто као и Његове муке, Његово тело, и крв Његова. Господ не двоји Своје речи од Себе, нити њима придаје мању вредност него Својој личности. Његова реч је нераздвојна од Њега. Његова реч има силу као и Његова личност. Зато рече својим ученицима: ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јов. 15, 3). Он је речју Својом чистио душе, лечио болеснике, прогонио духове, васкрсавао мртве. Његова реч је творачка, очистителна, животворна. Какво је то чудо уосталом кад се у Јеванђељу каже и Бог беше реч (Јов. 1,1)?

Овај род назива Господ прељуботворним у ширем смислу, слично старим пророцима који су и поклоњење другим боговима називали прељубом (Јез. 23, 37). Прељуботворан је сваки онај ко заборави своју жену и пође за туђом, но прељуботворан је и сваки онај ко заборави Бога Живога и почне се клањати створеноме свету. Ко напусти веру у Господа и поверује у људе, и ко љубав према Богу остави и пренесе је на људе или ствари, тај прељубу твори. Једном речју, сви греси којима се твоја душа удаљава од Бога и везује с неким или нечим ван Бога могу се назвати једним општим именом – прељуба, јер сви они имају особине прељубе мужа или жене. Ко се, дакле, постиди Христа Господа, Женика душе људске, пред оваквим прељуботворним родом, заиста личи на невесту која се пред распутним људима постиди вереника свога. Господ не каже само грешним родом него прељуботворним и грешним. Зато? Зато да би нарочито изобличио прељуботворство. Под прељуботворством пак овде се разумеју сви најтежи грехови, отровни и смртоносни, који највише човека одвраћају од следовања за Христом, од самоодрицања, од крста и препорођаја.

Но, гле, како је чудан завршетак данашњег јеванђеља: И рече им: заиста вам кажем: има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде царство Божје да дође у сили. Рекао би човек на први поглед, да ове речи немају везе са оним што је претходно речено. Међутим веза је та јасна, и завршетак је диван. Господ неће да остави Своје верне без утехе. Позвавши их да узму свој крст, да се одрекну и саме душе своје, и запретивши им страшном казном ако се постиде Њега и Његовох речи, Господ сада поставља дугу на небу после буре. Он хита да објави и награду онима који Њега послушају и пођу за Њим са својим крстом. Та награда ће некима стићи и пре краја света и Страшнога Суда, чак и пре краја њиховог живота, овде на земљи. Они неће окусити смрти док не виде царство Божје да дође у сили. Како је премудар Господ у беседама Својим! Он никад не говори о осуди не поменувши и награду; нити изобличава а да и не похваљује; нити наводи људе на трновит пут а да не спомене и радости на крају пута; нити изговара претње а да не да и утеху. Он не оставља небо застрто тамним облацима а да убрзо не покаже сјај сунца и красоту дуге.

Но који су то који неће окусити смрти док не виде царство Божје у сили? Господ говори пред гомилом народа и ученика Својих, па каже: има неких међу овима што стоје овде. На кога то, дакле, Господ мисли? На првом месту на све оне који буду испунили заповест Његову о ношењу крста и самоодрицању. Они ће још у овом животу осетити на себи силу царства Божјега. На њих ће сићи Дух Божји, који ће их очистити и просветити и отворити им врата тајни небесних, као што је то био случај доцније с апостолима и с архиђаконом Стефаном. Нису ли апостоли у дан Педесетнице видели царство Божје у сили, онда кад им је била послата сила с висине? А Стефан будући пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божју (Дела Ап. 7, 55). Па јеванђелист Јован не виде ли царство Божје пре своје телесне смрти? Па апостол Павле не диже ли се у треће небо пре него што окуси смрт? Но оставимо апостоле. Ко зна колико и колико је њих од оних који су у време ове проповеди Христове стајали овде осетили силу Духа Светога и видели царство Божје где долази пре растанка с овим светом?

Но осим овога тумачења неки свештени тумачи Јеванђеља дају горњим речима Христовим и једно друго. Наиме, они односе горње речи Спаситељеве на тројицу ученика, Петра, Јакова и Јована, који су убрзо после ове проповеди видели на Тавору Господа Преображење у друштву са Мојсејем и Илијом. Нема сумње да је ово тумачење тачно, но оно не искључује ни оно прво тумачење. Тројица апостола видели су истини царство Божје у сили на гори Таворској, када се Господ Исус показао у небесном сјају Своме, и када су се из онога света показали видљиви Мојсеј и Илија, један с једне други с друге стране Господа Славе. Но никако не треба мислити, да је то једини случај где су смртни људи видели царство Божје, како долази у сили. Тај случај на Тавору уистини је величанствен и на свој начин изузетан, али тај случај не искључује и безбројне друге случајеве где су смртни људи видели у овоме животу, мада и на други начин, царство Божје у сили и слави.

Ако хоћемо и ми можемо видети царство Божје где долази у сили пре него ли смрт окусимо. Под каквим условима се то открива, данашње Јеванђеље јасно говори. Узмимо драговољно крст свој и последујмо Господу. Постарајмо се да изгубимо своју стару душу, свој грешни живот, и научимо се да је важније за човека спасти душу него ли цео свет задобити. Тако ћемо се и ми удостојити, по милости Божјој, да видимо царство Божје, велико у сили и несравњиво у слави, где ангели са светитељима даноноћно прослављају Живога Бога, Оца и Сина и Светога Духа – Тројицу једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност – Амин.

Јеванђеље: Марко 9, 17-31. Зач. 40.
(Протумачено у НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА)

Јеванђеље о служби и страдању Сина Божјега
Марко 10, 32-45. Зач. 47.

Смирења Господа нашега Исуса Христа исто је онако за дивљење као и Његова чудеса, укупно са васкрсењем, чудом над чудима. Обукавши Себе у скрушено и ропско тело човечје Он је постао слуга слугама Својим.

Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су. Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.

Од свих ствари које се могу учинити и научити смирење је најтежа наука за човека. Зато је Господ Исус изразио науку о смирењу јасно прејасно као сунце, како речју тако и примером, да нико никад не би могао посумњати у неизмерну и неизбежну важност смирења у делу спасења човека. Зато се и јавио у телу људском, које је дошло Адаму као казна после греховнога пада. Обукао се у дебелу и грубу одећу осуђеника безгрешни Господ и Творац прозрачних и светлосних херувима – није ли само то јасна и довољна лекција о смирењу грешних људи? Но ту исту лекцију Господ је поновио тиме што се родио не у царском двору него у овчарској пећини; и тиме што се дружио са презреним грешницима и сиромасима; и тиме што је прао ноге Својим ученицима; и тиме што је драговољно примио на Себе сва страдања испивши најзад и најгорчу чашу у мукама на Крсту. Па ипак људи су најтеже схватали и најнерадије усвајали очигледну лекцију о смирењу. Чак и сами ученици Христови, који су посвакодневно гледали кротког и смиреног Господа, нису могли разумети Његову кротост нити усвојити Његову смиреност. Њихова занетост самим собом и брига о њиховој сопственој части, слави и награди, испољавала се чак и у страшним тренуцима када је она најмање смела доћи до израза.

У време оно узевши Исус дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити. Ово није прво, ни друго, но последње предсказање Спаситељево о Његовом скором мучеништву. Идући из Галилеје за Јерусалим, да се више у смртном телу не врати истим путем у немоћном телу људском, Господ понавља Својим ученицима оно што им је већ више пута говорио. Зашто им ту исту ствар толико понавља? Зато да би код њих ишчупао и последњу клицу гордости, коју је Он у њима још увек видео и која се баш и овом приликом показала.

Ево узлазимо у Јерусалим, и син човечји биће предан главарима свештеничким и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће. Све ово збило се од речи до речи, и тачка по тачку, само на неколико дана доцније. Овакво тачно предсказање могао је дати само Онај, пред чијим очима нема завесе између садашњости и будућности, Онај који види оно што ће се догодити исто онако јасно као и оно што се већ догађа.

И пред њега дођоше Јаков и Јован, синови Зеведејеви говорећи: учитељу! хоћемо да нам учиниш што те замолимо. А он рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве у слави твојој. Ето какве мисли и жеље испуњаваху ове ученике на самом предвечерју велике трагедије њиховог Учитеља! Ето како је отврдла и огрубела људска природа коју је Господ Исцелитељ тежио да облагороди и обоготвори! После толиког Његовог силног наглашавања да ће први бити последњи а последњи ирви; после толико понављаног учења о избегавању светске славе и првенства; после толико пута примером показаног смиривања пред вољом Божја; и најзад после страшног предсказања Свога крајњег унижења и незаслуженог страдања, – ова двојица ученика, и то двојица од првих, усуђују се искати од Господа своју личну награду и своју личну славу!

А Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено. Како је преблаг и кротак Господ! Сваки обичан смртни учитељ испунио би се гнева према таквим својим ученицима, и викнуо би: идите од мене, јер сте неспособни за духовну науку! Међутим Господ им одговара јасно но ипак кротко и благо: не знате шта иштете.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. Срдња десеторице на ону двојицу није долазила због њиховог духовнијег и узвишенијег поимања царства Христовог од поимања Јаковљева и Јованова него из просте људске зависти. Јер зар би се дало и замислити да је Јуда издајник имао узвишенији појам о Христу и Христовом царству него ли Јаков и Јован? Зашто Јаков и Јован да уздижу себе над нама осталим? То је било притајено питање, то и главна побуда срдње и протеста десеторице против двојице.

А Исус призвавши их рече им: ви знате да они који се сматрају да владају народима господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Ево новог поретка ствари! Ево новог друштвеног устава, непознатог и нечувеног у паганском свету пре Христа! Међу незнабошцима господари су господарили силом и великаши владали ауторитетом своје власти, или порекла, или богатства. Они су господарили и владали, а остали сви њима се покоравали из страха и служили са трепетом.

Јер син човечји није дошао да му служе него да служи, и да даде душу своју у откуп за многе. Господ наш није дао људима ниједну заповест коју Он сам није до савршенства испунио, и тако оставио пример за углед свима. Заповест о служби људима Господ је испунио целим животом својим на земљи, не, него чак и начином доласка Свога на земљи, па Својом смрћу, па најзад Својом несусталом човекољубивом делатношћу за људски род кроз Духа Светога после Своје смрти и Свога преславног васкрсења. Својом смрћу Он је дао живот у откуп за многе. Он не каже за све него за многе, што значи, да Његову љубав неки неће прихватити нити Његово жртвовање оценити. Његова служба из љубави иде до страдања и до смрти. Јер ко служи из љубави, а не по некој нужди, тај не преза ни од смрти. И зато што Христова служба људима није ограничена ни временом, ни страдањем, ни смрћу, – зато она има карактер савршене откупне жртве.

Јуда је одбацио и науку и пример Христов и завршио је овај живот срамно и стидно, обесивши се, а осталих једанаест који примише к срцу речи данашњег јеванђеља о смирењу и пођоше подражавати Учитељев пример службе из љубави прославише се и на земљи и на небу, и у времену и у вечности. Као Јуда прошли су и сви они који су одбацили науку и пример Христов; а као осталих једанаест апостола прошли су и сви они који спасоносну науку усвојише и ненадмашни пример подражаваше. Амин.

Јеванђеље о разделењу стада у присуству Пастира
Јован 12, 1-18. Зач. 41.

Ко доноси радост дому једном? Добар гост.

Ко доноси још већу радост дому једном? Пријатељ дома.

Ко доноси највећу радост дому једном? Домаћин дома када дође после дужег одсуства.

Благо рукама које прихватише Христа Господа као доброг госта, и угостише Га!

Благо устима која Га поздравише као пријатеља!

Благо душама које Му се поклонише с похвалном песмом као домаћину!

Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом.

Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи!

Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара.

На шест дана пре пасхе дође Исус в Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)!

На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и био на њему Господом. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крове наше душе!

А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било Његово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом!

На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе.

Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И так док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи.

Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како буде Он извео ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Так одговори им Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету.

А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђе у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно.

Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега.

А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној душу народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи!

О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Богу међу разбојницима
Матеј, Марко, Лука и Јован (Страсна зачела)

Христос на Голготи! Спаситељ на Крсту! Праведник у мукама! Човекољубац убијен од људи! Ко има савести, нека се стиди! Ко има срца, нека плаче! Ко има разума, нека разуме!

С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом, кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против створења Божјег, а овде је створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под највећим, највећим страдањем!

Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда, четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку дружину, усред које виси распет Син Божји, у крви и ранама. На прво место долази Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово, при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори огњем зависти или мржње према Њему.

Други разбојник то су воће и старешине народа јеврејског, политичке, верске и интелектуалне воће тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх за свой положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа. Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34). Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).

Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова (Дела Ап. 1, 18).

Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31). Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18, 38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.

Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв (Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су гласали за разбојника!

Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12). Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.

Такво су били разбојници око Христа. Но о благодати Божја! помози нам да пре него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст, расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!

Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и најоштрије оруђе његово.

Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим, тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале воће и старешине народа јеврејског.

Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.

Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто онако као и Пилат.

Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега, било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто као и Варава.

Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли богохулство на језику његовом чак и на самртном часу – ваистину, таквоме је духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.

Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божју, и обре се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике, то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на спасење.

А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи на молитви и у борби – оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти. – Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека. Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху – тада заиста не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као Бога и као човека. Као Бога – јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога – јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога, који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога – јер ко би се од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест легиона ангела? Као Човека – јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.

Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни. Јер се каже, да Он беше в борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја. На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а на другој страни Божји план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти. А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност, ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане; послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род. У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.

Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему страдати – Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство – можете мислити, какво је страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи; ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће змије – јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) – сви до једнога свалили су се на невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле, једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то тешко. А замисли себе на губилиште за разбојника, и то за разбојника који је према теби вршио разбојништво – замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења! Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов. И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!

Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи Божјој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске! Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата. Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода људског, греси, који су заједно са Његовог телом имали да буду приковани на то дрво.

Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео? Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је учинио, наиме: опростио им је грех њихов.

Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста, апартман у руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи. Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје. Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево, извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који сваки дан изазивамо гнев Божји преступајући Његове свете заповести било нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на Крсту, узалуд слушамо Његово последњу молитву за грешнике – ако човекољубља немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу, него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.

„Што већа љубав то веће и страдање“ – каже свети Теодор Студит. Ако не умемо још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и помрчало; и камење – распало се; и завеса – и расцепила се; и гробови отворили се; и мртви подигли се и капетан под Крстом – и признао Сина Божјега; и разбојник на крсту – и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божјем као капетан Пилатов под Крстом. Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко, далеко, предалеко од лица Божја. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на земљи, неће никад бити с њима на небу.

Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Јован 1, 1-17. Зач. 1.

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султан Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јели си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његовове речи мртви су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За все оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, означава победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што је човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе
Јован 20, 19-31. Зач. 65.

Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност.

Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?

Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.

Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.

Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.

Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.

Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.

Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?

Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.

О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша сумњајући!

Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.

Велики Мојсеј само је једном посумњао у реч Божју, и зато је био кажњен да не уђе у земљу, ка којој је путовао четрдесет година. Пророк Захарија није поверовао речима архангела Гаврила о рођењу Јована Претече, и у том тренутку остао је нем.

А како је тек страшно кажњена прва сумња прародитеља наших! Адам и Ева изгнани су из Раја зато што су посумњали у реч Божју а поверовали својим очима, поверовали себи и ђаволу.

Док су људски прародитељи држали веру само у реч Божју, дотле је све било и за њих и за сва створења добро веома (Пост. 1, 31). А чим они ту веру прекршише, Рај се затвори, и на врата Раја би постављен херувим с пламеним мачем, да се никад нико од сумњала и неверних у Рај не поврати.

Од свих плачевних случајева човечјег неверовања Богу два случаја су најплачевнија и најневероватнија за разумно биће у свој историји света: Први случај стоји у вези са дрветом познања а други са дрветом живота. У првом случају Бог је опоменуо рајске људе пред смртном опасношћу од Сатане, у дозвољеном случају Бог је показао смртном роду Адамовом бесмртни живот у васкрслом Христу. Кад је Бог рекао људима, да не иду у смрт, они су пошли у смрт. Кад је Бог позвао људе да приђу Животу, многи нису хтели прићи.

Сви људи воле живот, воле радост, желе бесмртност, чезну за богатством среће. Међутим, кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и сумњају. Сумњају становници ове плачевне долине, да има неко царство живота боље од овога! Сумњају робови смрти, да може бити нека држава Божја без смрти! Сумњају другови црви и гусеница, да их Бог може обратити у бесмртне цареве, у другове светлих ангела!

Сумња људи у Христово откровење последња је болест људи у великој светској болници: Од те болести свет нема лека. Јер је васкрсли Христос једини лек, па ко тај лек не прими, како ће оздравити?

Своје откровење истине Господ Исус потврдио је Својом васкршњом победом над смрћу. Ко не верује у Његово васкрсење из мртвих, како може веровати в све остало што је Он рекао и учинио? Јер која би памет могла веровати, да је Он уистини васкрсавао мртве а сам остао у гробу и иструнуо? Који би језик могао исповедити, да су Његове речи – речи живота, ако се Његов живот за навек угасио на Крсту Голготском? О, браћо моя, Господ је васкрсао и живи! Какав доказ неко још може потребовати, кад је најдоказнији факт у историји света? Промисао Божји из човекољубља тако је уредио, да је то најдоказнији факт у историји света.

Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако јасно доказан као догађај васкрсења Господа. Господ Исус дошао је међу људе кад је вера у људима била најслабија; зато је Промисао Божји уредио, да васкрсење Господа буде доступно људима и са најслабијом вером. Зашто Бог не рече Адаму и Еви нешто више о опасности од једења од забрањеног дрвета у Рају? Зашто им не пружи ни један доказ зато, него само изрече кратку забрану? Ваистину зато што су Адам и Ева били тада безгрешни, и као безгрешни силни у вери. А васкрсење Христово Бог доказа многобројним доказима, и више него доказима, – наиме: показима. Јер у време васкрсења Христова људски род беше грешан, прегрешан, и у вери слаб, преслаб.

Данашње јеванђеље пружа један особити доказ васкрсења Христова, један доказ, који је утврдио у вери апостола Тому, и поред Томе хиљаде других хришћана од почетка историје спасења до данас.

А кад би у вече онај први дан недеље, и врата бејаху затворена где бејаху ученици његови сабрани од страха јеврејскога, дође Исус и стаде на среду и рече им: мир вам! Први дан недеље то је сутрадан по суботи, што је јасно из Марковог јеванђеља; где се каже: и пошто прође субота у први дан недеље (Мк. 16, 1-2). То је недеља; онај исти дан, у који је рано изјутра Господ васкрсао. Позно у вече дакле, тога истога дана ученици Његови беху сабрани, сви осим Томе, у некој кући у Јерусалиму. Збило се све како је и проречено: пастир је ударен и овце се разбегле (Мк. 14, 27). Но апостоли ипак нису били као бесловесне овце, да се разбегну куд који; они су се опет убрзо сабрали на једно место, да сви заједно чекају даље развиће догађаја, да се сви заједно Богу моле и један другог храбре. Из страха од Јевреја они су држали врата закључана. Јер су се они несумњиво морали живо сећати пророчанства њиховог Учитеља, који им је унапред прорекао гоњење по судовима и бијење по зборницама (Мат. 10, 17). Или зар су и могли заборавити тако страшне речи као ове: доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини (Јов. 16, 2)? У осталом страховање апостола у те дане, када се на њихове очи извршио безумни и крвави злочин над њиховим Учитељем, више је него разумљив. Шта су могли они, слабомоћни људи, за себе очекивати од крвавих до очију старешина јеврејских, кад су већ познали вапијућу несавесност ових у процесу са безгрешним и свемоћним Чудотворцем Христом? Но Христос и док је у гробу био промишљао је о њима да им се никако зло не деси; да не издаду друг друга, и да се не разбегну на четири стране света пре него виде Њега жива и прослављена.

И ево, овога четвртога вечера од како су се ученици одвојили од ухваћеног и на суд одведеног Господа, а првога после Његовог васкрсења, Господ им се јавља жив и прослављен. Он улази међу њих и стаје на среду док врата остају неотворена и закључана. Као што су сва чуда Господа Исуса целисходна и срачуната на корист људи тако и ово чудо. А да је Господ чудесним начином ушао у закључану собу, наш Јеванђелист не оставља места за сумњу. Таквим начином Господ се појавио међу Својим ученицима прво зато да их не би преплашио куцањем на врата. Они су били већ довољно преплашени од Јевреја, и човекољубиви Господ није желео да чак ни за тренут повећава њихов страх. А друго – што је много претежније – и зато да покаже Своју повраћену свемоћ после привидне немоћи и привидног пораза за последња два три дана. Ускоро, после овога, Он ће то изразити и речима: даде ми се свака моћ на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Како би Господ без оваквог моћног чуда повратио код ученика поколебану веру у Себе? Како би се побеђени објавио као победилац? Како би се Он понижени, попљувани, смрвљени, убијени, и сахрањени, показао другчије као прослављени? Како би Он иначе могао уверити Своје пријатеље да муке и смрт нису ништа одузеле од његове силе него, на против, много додале Његовој сили као човека? Најзад каква твар може се опрети вољи Пресветога и Пречистога? Светости и чистоти сва природа је покорна. И док је Он био в смртноме телу Његовој вољи покоравала су се мора и ветрови. Како би сад Њему, у прослављеном телу могли стати насупрот дрвена врата и камени зидови? Кад Он то само хоће, – а Он то хоће онда кад је целисходно, као у овом случају – сва ствар постаје као и да није: простор и време, тврдоћа и течност предмета, висина и дубина, унутрашње и спољашње – све постаје безразлично, слабо, отворено, покорно и празно од ма какве отпорне силе.

Мир вам! Овим речима поздравља Победилац смрти Своју малену војску. Господ ће благословити народ свој миром – тако пророк Давид провиђа кроз тмине векова овај светли тренутак (Пс. 29, 11). Мир вам – ово је, истина, обичан источњачки поздрав, но у устима Христовим овај поздрав има нарочиту садржину и нарочити значај. Раније, на растанку са Својим ученицима, Господ је рекао: мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше (Јов. 14, 27). У празан суд светски Он је налио Своје вино; уобичајеном поздраву светском Он је дао рајску сочност и сласт. Кад људи без унутрашњег мира, узнемирени светским бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што сами немају. Од тог њиховог поздрава, с тога, нити се повећава њихов мир нити мир оних, које они миром поздрављају. Када то говоре, они говоре по обичају и из учтивости, бесмислено, празно: говоре то исто и кад се састају да се веселе као и кад се састају да се суде и обмањују. Христос даје друго и друкчије. Он даје оно што уистини има. Његов мир је мир победиоца, који је победио све. Отуда је Његов мир радост, храброст, здравље, тишина и снага. И не даје га Он као што свет даје, то јест: не даје га само језиком него свом душом, свим срцем и свим умом Својим, као што се љубав љубави даје. Дајући Свој мир њима Он на чудотворан начин преноси тако рећи Своје биће у њих. То је мир Божји, који превазилази сваки ум (Филип. 4, 7); такав мир означава царовање Бога у души човековој. Такав мир је врхунац, плод и круна духовног живота правог хришћанина.

Поздравивши Своје ученике Господ почиње да их уверава, да Он није дух, како је неко од њих могао у том тренутку помислити (Лк. 24, 37), но истинити и живи њихов учитељ и Господ:

И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видевши Господа. Због чега је Господ показао руке и ребра? Јасно, због рана, нанешених Му на Крсту, клинцима и копљем. Показујући им своје ране Господ хоће и да их увери и да их опомене; да их увери, да је то Он, јер ко би други имао те ране на рукама и под ребрима осим Њега? да их опомене пак, да ће Он носити ожиљке тих рана и у Својој бесмртној слави као вечито сведочанство Његове љубави и Његовог страдања за род људски.

Тада се ученици обрадоваше, јер видеше и познаше Свога Господа. Проницљиви Спаситељ предсказао је раније чак и овај радосни тренутак Његовог поновног састанка с ученицима. То је било пред само Његово страдање, када су ученици били веома ожалошћени. Он, коме је као човеку најпотребнија била утеха уочи мука на Крсту, заборавио је на Себе и трудио се да утеши ожалошћене ученике: ви имате сад жалост, али опет ћу вас видети, и радоваће се срце ваше (Јов. 16, 22). Ево тренутка кад се обистини то дивно пророчанство! Ево изненадног преображења жалосних срца у радосна срца!

А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја шаљем вас. Зашто им Господ поново говори: мир вам? Јер хоће да их наоружа двоструким миром за борбу, која им предстоји и у коју их Он шаље: прво, миром унутрашњим, и друго, миром спољашњим. Другим речима: миром према самом себи и миром према свету. Кад им је први пут рекао: мир вам! Он им је показао, да је Он међу њима, њихов истинити Господ, телом и духом. Тиме им је хтео рећи: кад имате унутрашњу борбу са страстима и помислима и жељама овога света, и ја будем у средини вашој, то јест у срцу вашем, не бојте се ништа. Ја сам мир и творац мира у срцима вашим. Сада пак, када их шаље у свет, то јест у спољашњу борбу са светом, Он их поново поздравља и испраћа миром, да се не би убојали света, да би истрајали у борби, и да би били сејачи мира у срцима људским. То је сувишак мира, који им Он даје, јер они треба не само да имају мир у себи и за себе него и да га дају и другима, као што им је и раније заповедио: а улазећи у кућу назовите јој: мир кући овој (Мат. 10, 12)! Још се ово двоструко давање мира може протумачити као давање мира души и телу, као што и тумаче неки Свети Оци. Уосталом, мир у телу и мир у свету на крају представља један исти мир, јер и шта је свет друго до телесна жеља и жеља очију (I Јов. 1, 16)?

Пошто их је тако наоружао двоструким миром, препуним обиљем мира, Господ их шаље у свет. Како их шаље? Као што отац посла мене, и ја шаљем вас. А Отац посла Сина из љубави према онима којима Га посла. Он показа љубав к нама и посла сина својега (I Јов. 4, 10; Јов. 3, 16). Из љубави према роду људском, ево, и Господ Христос шаље ученике своје. Даље, Отац посла Сина у свет са силом и влашћу: све је мени предао отац (Мат. 11, 27) све што има отац моје је (Јов. 16, 16). И васкрсли Господ, ево, даје Својим ученицима силу и власт да дреше и вежу, као што ће се мало доцније видети. Даље, сам је Господ рекао, да је послат од Оца не да твори вољу Своју но вољу Очеву (Јов. 6, 38). Исто тако и Он сада шаље ученике Своје не да творе вољу своју но вољу Његовоу. Даље, и ако је послат од Оца Господ се није ни за тренут одвајао од Оца: нисам сам, него ја и отац који ме посла (Јов. 8, 16). Исто тако и Он шаље ученике у свет обећавајући им, да ће и Он бити с њима у све дане до свршетка века (Мат. 28, 20). Даље, да би научио смирењу безумно горди род људски Господ је приписивао Оцу Своме и сва дела Своја (Јов. 5, 19) и сву науку Своју (Јов. 7, 16). И Он опомиње ученике на смиреност говорећи им: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Најзад, Он их шаље као овце међу вукове, јер је и сам тако послан био. Они су сами сведоци били, како су се грешници као вуци саурлали били око Њега последњих дана, и како су Га са вучјом крвожедношћу мукама уморили. Но Он им је сада живи сведок, да грешници кад убијају себе и кад убијају друге, увек убијају само себе а не друге. Његова победа јемство је и њихове победе у будућности.

И ово рекавши дуну и рече им: примите Дух свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се. Ми смо видели, дакле, како је Господ прво наоружао Своје ученике обиљем мира, потом како им је узвисио достојанство сравнивши њихово апостолство са Својим и шаљући их онако како је Он био послан од Оца, а сада ево видимо, како им он даје силу и власт. Силу им даје дунувши им у лице, а власт кроз реч коју им рече. Обновитељ света поступа као и Створитељ света. Уобличивши човека од прашине земаљске Створитељ је дунуо у њега дух животни те, поста човек душа жива (Пост. 2, 7). Исто тако Обновитељ света сада поступа. Он удахњава дух животни у људе, онемоћале од греха. Својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо васкрсава оземљанеле и зачмале душе људске. Дунувши у лица ученика Господ им рече: примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога. Друго ће бити у педесети дан после овога знаменитога вечера. Ово прво давање је ради оживљења и оснажења самих ученика, а оно друго ради њихове апостолске службе у свету – да, ради оживљења света. Давши им тако силу Господ им сада даје и власт, да опраштају грехе, и да задржавају грехе. О, како много трпи свет од људи, који се хватају власти немајући у себи силе Божје, немајући Духа Светога! Бич је за људе безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине. То је лешина привезана у седло незауздана коња. Тако бива међу незнабошцима, где се власт отима; но тако не сме да бива међу хришћанима, где се власт од Бога даје онима, којима се прво даје сила Духа Светога. Погледајте, како је све стројно и смишљено и премудро у царству, које Христос зида!

Власт праштања греха и задржавања греха, власт дрешења и везања Господ је још раније обећао најпре апостолу Петру (Мат. 16, 19) а потом и осталим апостолима (Мат. 18, 18). То обећање Своје Господ ево испуњава на сам дан Свога преславног васкрсења. Сада Он не издваја Петра од осталих, него свима даје подједнако и силу и власт. Никад Господ није дао Петру посебице силу и власт, него му је дао посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку Петрова надахнућа, када је он исповедио Христа као сина Бога живога. У знак одобравања те исповести а и ради утврђења свих ученика у тој вери Господ је дао Петру оно исто обећање, које је мало после тога дао свима Својим ученицима, и које је према свима подједнако и испунио ево сада на дан Свога васкрсења. Ову силу и власт апостоли су доцније преносили на своје следбенике, епископе, а преко ових на свештенике, тако да та сила и власт и до дана данашњега дејствује и влада у цркви Божјој.

А Тома, звани Близанац, један од дванаесторице, не беше онде с њима када дође Исус. А други му ученици говораху: видесмо Господа. А он им рече: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прст мој у ране од клинаца, и не метнем руку моју у ребра његова, нећу веровати. Тома није имао надимак близанац, него близанац је значење његовог имена на јеврејском језику. Можда је њему и дато ово име по тајанственом и недокучивом промислу, да означи двојственост његове душе, двојственост од сумње и вере. За све време његовог хођења за Господом нигде се нарочито не истиче ни његова вера ни његова сумња. Једном приликом пројавио је он своју личну храброст и оданост према Господу, и то из недоразумљења. То је било оном приликом, кад је стигао глас о смрти Лазаревој, и кад је Господ позвао своје ученике: хајдемо к њему! Тома је разумео, да их Господ позива у смрт, јер још није разумевао, да за живога Господа нема мртвих, нити је могао духом прозрети у намеру Христа, да васкрсне Лазара. Овако пише јеванђелист: онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми да помремо с Њим (Јов. 11, 16)! И ако су ове речи речене из недоразумљења, ипак оне карактеришу једно храбро и одано срце. Том приликом Тома је био сведок васкрсења Лазарева, као што је другом приликом био сведок и васкрсења сина Наинске удовице. При васкрсењу Јаирове кћери он, истина, није био присутан лично у мртвачкој соби, камо су били позвати само тројица врховних апостола, али зато се ипак нигде не говори, да је он посумњао у то чудесно дело Господа. Најзад, он је био сведок свију највећих чуда Христових кроз неколико година. Он је знао за Христово предсказање, да ће трећи дан васкрснути. Сада је сазнао од десеторице својих другова, да им се Господ жив јавио и показо ране Своје. Чуо је, да су Петар и Јован нашли гроб празан. То је исто могао чути и од жена мироносица. Чуо је, да је Марија Магдалина видела васкрслог Господа и да је говорила с Њим. Чуо је још, да су двојима од ученика тога дана путовали с Њим живим у Емаус. Све је то Тома чуо и сазнао, но свему томе Тома није веровао. А није веровао свему томе зато што он лично није видео Васкрслог. Његово неверовање иде чак дотле, да он даје на знање, да ни сам својим очима неће веровати, кад Га буде видео, све док рукама не опипа ране његове. Заиста, људски посматрајући: необична и непојамна тврдокорост и упорност у неверовању! Но ко може докучити, како стоји ова ствар посматрана с гледишта божанског домостројства? Јер и јачина вере зависи од благодати Божје. Ко може докучити тајанствене дубине Божјег промисла? Ко може рећи, ко ли не рећи, да Бог Промислитељ није хтео овде Томино неверовање искористити на веровање многих? У сваком случају овде су се објавиле јасно две ствари: Страхотна оболелост људске природе, пројављена у упорном неверовању једнога апостола, који је имао безбројне разлоге да верује, и преобиље Божје мудрости и Божје љубави. По чистоти и светости Својој Бог се не служи злом за добро, нити се служи злим средствима да постигне добре циљеве, али по мудрости и љубави Својој према људима Он исправља наше зле путеве и окреће их на добро.

Тома се зариче, да неће поверовати све док не метне руке своје и прсте своје у ране Христове. Несумњиво он то говори зато што су му другови причали, да им је сам Господ показао ране Своје на рукама и под ребрима. Но ево преблагог Господа да увери невернога Тому:

И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена, и стаде међу њих и рече: мир вам. Опет у воскресни дан, опет ученици сабрани заједно, опет врата затворена, и опет Исус стаде међу њих и рече: мир вам! Све исто као и при првом јављању, с том разликом само, што је сад и Тома био у друштву осталих ученика. Као да је сам Господ хтео да се јави Томи при савршено истим околностима, да би тако оправдао пред Томом исказе десеторице ученика о Својој првој појави. Но зашто се Господ јавио по други пут тек осми дан а не пре? Прво зато, да би истоветност околности била потпуна, јер и први пут се јавио у недељни дан па се сада опет јавља у недељни дан. Друго зато, да се Томино неверовање потпуно обелодани и дугим ишчекивањем још и појача. Треће зато, да би привикао Своје ученике, да буду стрпљиви и истрајни у молитви за утврђење свога ближњега у вери. Јер без сумње ученици су се молили Господу, да се поново јави ради Томе. Четврто и зато, да би ученици увидели сву немоћ своју и сву узалудност напора својих у објављивању васкрслога Господа без помоћи Његове. Најзад, можда и зато, што број осам означава последње време, навечерје другога доласка Христова, када ће људи, слично Томи, бити врло слаби у вери, идући само за својим чулима, и верујући само ономе што је доступно чулним опажајима. Јер и тада ће људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо. И даће им се да виде. Тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина човечјег (Мат. 24,30)

Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских!

Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова.)

Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему онома што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?

А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису писана у књизи овој. А ова се написаше, да верујете да Исус јесте Христос син Божји и да верујући имате живот у име његово. Највероватније, да јеванђелист Јован овде мисли на чудеса, која учини Господ после васкрсења. То се види најпре из везе са претходним описом јављања васкрслог Господа. То се види, даље, из Дела Апостолских, где се каже, да Господ после свога страдања показа себе жива многим и истинитим знацима (чудесима), и јавља им се четрдесет дана, и говори о царству Божјем (1, 3). Где су описана сва ова многа и истинита чудеса у току четрдест дана? Нигде. И сам Јован признаје, да она нису писана у књизи овој, то јест у Јеванђељу. Најзад, да наш Јеванђелист мисли овде само на чудеса после васкрсења Господа а не на сва чудеса кроз сав живот Његов види се из речи, којима овај исти Јеванђелист завршује своје јеванђеље: а има и друго много што учини Исус, које као би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јов. 21, 25). Ове се речи односе на сва чуда, која учини Господ кроз сав живот Свој на земљи, и пре васкрсења и после. Међутим оне речи из данашњег јеванђеља не могу имати исто значење као и ове, којима Свети Јован завршује своје јеванђеље. Јер, нашто би се понављао?

Оволико колико се пак написа у Јеванђељу, написа се с једним одређеним циљем, наиме: да верујете да Исус јесте Христос син Божји. То јест, да не чекате другог Месију и Спаситеља света, јер Онај, који је требао доћи, дошао је. Онај, кога су пророковали пророци у Израиљу и Сибиле међу незнабошцима, појавио се у истини. Оволико колико се написа, написа се још и зато, да верујући имате живот у име његово. Наиме, да кроз ту веру, која је Томи и чулно потврђена, имате живот вечни. Види се и из овога, како ове завршне речи у данашњем јеванђељу стоје у вези са претходним догађајем, са Томом и његовим неверовањем. Није се, дакле, Господ јавио Томи само ради Томе него и ради свију нас, који тражимо истину и живот. Својим јављањем Томи преблаги Господ је помогао и свима нама, да лакше верујемо у Њега, Васкрслога и Живога, и да кроз ту веру имамо удела у вечној истини и вечном животу. У име његово, додаје Јеванђелист. Зашто у име његово? Зато што нема другог имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дела Ап. 4, 12). Јер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.

Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме душе човекове. Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божјим у души његовој, тај мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од навале спољашњега, телеснога света. („Подражавај мудрости пчела: оне кад виде рој оса да лети око њих остају унутра у кошници, и тако избегавају повреду од нападача“. Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли закључали од крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по унутрашњем смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под кључем јавиће се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој. Када се пак Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити душу. Но не само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут; дарујући мир Он дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује веру; Он појачава живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове драгоцене дарове, ипак остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља невернога Тому. Да би и тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа Господњега, ми треба да будемо истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању, не престајући да будемо душом затворени и закључани од спољашњег света, од телесних жеља и прохтева. Тада ће се човекољубиви Господ смиловати на нас, и учинити нам по молитви. И поново ће се јавити и Својим благодатним присуством осветлити и последњи мрачни кут наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи назвати живим душама и по благодати синовима Божјим. А све то због заслуга Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о женама мироносицама
Марко 15, 43-47; 16, 1-8. Зач. 69.

Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна.

Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна.

Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима.

Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?

Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву. Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно, до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.

О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама!

Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.

Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.

Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од љубави ма које мајке у свету према деци њеној.

Ма колико да је велика љубав и жалост мајке, њој увек преостаје суза; и кад у гроб и сама сиђе, она понесе собом преосталих суза. Господ Исус пак излио је за Своју децу, за сву децу овога света, све сузе до последње капи, и – сву крв до последње капи. Никада те, о грешниче, скупље сузе неће оплакати, ни жива ни мртва. Никада те ни мајка, ни жена, ни деца, ни отаџбина неће скупље платити него што те је Христос Спаситељ платио.

О, осамљени и сиротни човече! не реци: ко ће ме ожалити кад умрем? Ко ће ме мртва оплакати? Гле, Господ Христос ожалио те је и оплакао и жива и мртва срдачније него што би то учинила мајка.

Не приличи се називати мртвима оне, за које Христос из љубави пострада и умре. Они су живи у Живоме Господу. Сви ћемо ми то јасно знати онда, кад Господ последњи пут посети земаљско гробље, и кад трубе затрубе.

Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова. Видовитији је Господ од сунца: Он види близак крај оних, који још живе на земљи, и види почетак живљења оних, који су се упокојили. За Онога, који је створио земљу из ништа, и тело човечје из земље, нема разлике измећу гробова од земље и гробова од тела. Да ли ће пшеница стајати у пољу или у амбару? каква је то разлика за домаћина, који у оба случаја мисли о зрну пшеничном а не о слами и не о амбару? Да ли су људи у телу или у земљи – каква је то разлика видовитог Домаћина душа људских?

Дошавши на земљу Господ је учинио две посете људима. Прво онима, који живе у гробовима телесним, а друго онима, који живе у гробовима од земље. Он је умро, да би посетио Своју умрлу децу. Ах, како и мајка увелико умире кад ходи на гробове своје деце!

Брига за мртве једина је брига Божја; остало је све радост Божја. Бог се не брине за бесмртне ангеле; Он се радује ангелима као и ангели Њему. Бог се брине за људе, за оне, који по слободи умиру, и који по слободи могу да оживе. Бог се брине непрестано, како да васкрсне људе. Зато Бог непрестано посећује гробове људске, покретне и непокретне, са светим ангелима Својим. Велика је брига Божја за мртве; велика је не зато што Бог не може да их васкрсне, него што сви мртви неће да васкрсну. Неће људи добро своје; и то је велика брига Божја.

О, како је велика радост на небу због једнога мртвог кад оживи, због једног грешника кад се покаје! Један покајани грешник – што је исто што је и умрли душом па васкрсли – чини Бог већу радост него деведесет и девет ангела којима не треба покајање. Већа је радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање (Лк. 15, 7).

Како је племенита брига за мртве! Бринући о нама у овој долини мртвих, ангели Божји брину Божју бригу. Бринући о мртвима и ми бринемо Божју бригу, и постајемо кроз то Божји другови и Божји сатрудници.

Но кад велики Господ и Бог наш умре као човек, претоварен гресима људским, ко се побрину о Њему мртвом од оних, о којима Он брину од вечности? Ко посети гроб Његов? Ко показа љубав своју према умрлом? Жене. Но не све и свакојаке жене него жене мироносице, чије душе беху миросане бесмртном љубављу Христа Господа. Њихове су душе биле препуне мириса вере и љубави, зато су оне и руке своје напуниле мирисима и пошле на гроб, да миришу тело Христово.

О томе говори данашње јеванђеље, тј. о бризи оживелих од науке Христове за умрлог Бесмртника.

У време оно, дође Јосиф од Ариматеје, благообразан саветник, који и сам царства Божјега чекаше, и усуди се те уђе к Пилату и заиска тело Христово. Још један други благообразни човек био је из Ариматеје, или Раматајима, у гори Јефремовој. Трагом тога био је пророк Самуило (I. Сам. 1, 1). Овај Јосиф поминје се код сва четири јеванђелиста, и то искључиво у вези са погребом умрлога Господа. Јован га назива Исусовим тајним учеником (19, 38); Лука – мужем добрим и праведним (23, 50), Матеј – човеком богатим. Он је био благообразан по души, то јест: бојао се Бога и чекао царство Божје. Сем својих изврсних душевних својстава Јосиф је био истовремено човек богат, и човек од положаја. Марко и Лука називају га саветником. Он је био, дакле, један од народних старешина, слично Никодиму. Слично Никодиму и он је био прикривен поштовалац, и ученик Господа Исуса. Но и ако су ова два човека били прикривени следбеници науке Христове, ипак су они били готови, да се изложе опасности стојећи уз Христа. Никодим је једном у очи рекао озлојеђеним старешинама јеврејским – онда када су ови тражили прилику да убију Христа – еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша? Још већој опасности изложио се Јосиф Ариматејски бринући се о телу Господа онда када су се јавни ученици Његови били разбегли, и када су јеврејски вуци заклавши Пастира могли сваки час јурнути у овце. А да је Јосифов посао био опасан, то наговештава и сам јеванђелист речју усуди се. Требало је, дакле, више него храбрости, требало је дрзости, па се кренути Ћесарском намеснику и молити се за тело једнога од распетих осуђеника. Но Јосиф, као великодушан, одбацио је тада страх и отресао сваку ропкост, и показао себе учеником Исуса Христа.

А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана запита га: је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. Опрезан и неповерљив Пилат је тип оних власника, који силом покоравају и силом држе туђе. Он није могао веровати на реч чак ни једном таквом човеку каквом је био благообразни Јосиф. А можда је у истини било тешко и веровати, да је већ издахнуо на Крсту Онај, кога је он тек прошле ноћи осудио на распеће. Још се Пилат показује и као веран представник званичне формалистике римске: он више верује једном стотинару, коме је стављено у дужност да држи стражу на Голготи него једном угледном старешини народном. Тек кад је стотинар званично потврдио исказ Јосифов, Пилат је учинио Јосифу по вољи.

И купивши платно, и скинувши га, обави платном, и метну га у гроб који беше исечен у камену, и привали камен на врата од гроба. Други јеванђелист каже, да је то био гроб самога Јосифа – и метну га у нови свој гроб (Мат. 27, 60), у који никад нико не беше метнут (Јов. 19, 41). Да се тако збуде реч пророка Исаије: на смрти би с богатим (53, 9). Кад распнемо наш ум свету и погребемо га у обновљено срце, као у нови гроб, тад ће ум наш оживети и васкрснути целога нашег унутрашњег човека. Нов гроб, па још запечаћен, тежак камен приваљен на врата гроба, стража око гроба – шта то све значи? То су све предострожне мере по мудрости Божјег Промисла, да се тиме кроз векове заграђују уста свима неверницима, који би се трудили да доказују, да Христос или није умро, или да није васкрсао, или пак да је тело Његово украђено. Да Јосиф није измолио мртво тело у Пилата; да смрт Христову није званично потврдио и капетан страже; да тело није сахрањено и запечаћено у присуству пријатеља и непријатеља Христових, онда би се рекло, да Христос уствари није ни умро, но само обамро, па се повратио. Да гроб није затворен тешким каменом, да није запечаћен, и да није био од страже чуван, рекло би се, да је, истина, Христос умро и сахрањен, но да је украђен из гроба од стране ученика. Да пак није био сасвим нов гроб, рекло би се, да то није Христос васкрсао него неки други мртвац, који је ту раније сахрањен. И тако све мере предострожности, које су Јевреји употребили, да угуше истину, послужиле су, по Божјем Промислу, на утврђење истине.

Јосиф обави тело Господа платном, платном чистим (Мат. 27, 59) и положи у гроб. Ако хоћемо, да Господ васкрсне у нама, морамо Га држати у чистом телу своме. Јер чисто платно означава чисто тело. Тело нечисто од лукавих страсти и похоте није место где Господ васкрсава и живи.

Јеванђелист Јован допуњује опис осталих јеванђелиста тиме што каже, да је и Никодим дошао на сахрану Христову, и донесе смирне и алоја око сто литара, и узеше тело Исусово (тј. Јосиф и Никодим) и обавише га платном с мирисима, као што је обичај код Јевреја да укопавају. О блажени и преблажени ови дивни мужеви, који са оволико храбрости, брижљивости и љубави узеше пречисто тело Господа, и положише у гроб! Какав диван пример свима љубитељима Господа! И какав ужасан укор оним свештеницима и световњацима, који са стидом од света, и небрижљиво, и без љубави, прилазе к светоме путиру, да у себе приме пречисто и животворно тело и пречисту и животворну крв Господа, и то још васкрслог и живог Господа!

Но нису Јосиф и Никодим били једини од пријатеља Христових, који су лично могли посведочити, да је Он умро и да је погребен био. Њихова брига око мртвог Господа дело је колико љубави према обожаваном Учитељу и Пријатељу, толико, можда, и дужности, коју им је налагала човечност према једном страдалнику за правду. Но ево, на догледу гроба, још две пријатељске душе, које пажљиво посматраху дело Јосифа и Никодима спремајући се од своје стране на дело најчистије љубави према Господу – две жене мироносице, Марије Магдалине и Марије Јосијеве!

А Марија Магдалина и Марија Јосијева гледаху где га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купите мириса да дођу и да помажу Исуса. Најпре се помињу две жене, затим три. Две су биле као извидница свега што се догађаше са Господом на Голготи. Оне су виделе, како су тајни ученици Христови скинули мртво тело са Крста; виделе су све шта је даље учињено са мртвим телом, и, што је за њих било главно: виделе су гроб, где је тело било положено. О, како би и оне радо притрчале, да помогну Јосифу и Никодиму: да оперу тело од крви, да стегну и исперу ране, да доведу у ред косу, да савију и наместе руке, да пажљивије вежу убрусом главу, и тело да обавију платном! Но није био ни обичај ни ред, да оне заједно са мушкима раде тај посао. Доцније ће оне доћи, да све то саме ураде, и да, поврх тога, још намажу тело Господа мирисима. С њима ће доцније доћи и трећа мироносица, њихова пријатељица. Дух Христов спријатељио је њих све. Ко су ове жене? Марија Магдалина је већ позната. То је она Марија, коју је Господ излечио од беснила, истеравши седам бесова из ње. Марија Јосијева и Марија Јаковљева – то је једна иста личност, по тумачењу Отаца. Саломија је била жена Заведејева и мати апостола Јакова и Јована. Каква разлика између ових жена и Еве! Оне се журе да из љубави буду послушне и мртвом Господу, док Ева није хтела бити послушна ни живом. Оне – послушне на Голготи, на месту злочина, крви и злобе, а Ева непослушна у – Рају!

И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад је сунце изашло. Сви јеванђелисти слажу се у томе, да је овај први дан недеље (или седмице) дан васкрсења Господа, то јест сутрадан по суботи, као што изрично и вели јеванђелист Марко: и пошто прође субота. Најзад, сви се слажу и у томе, да су жене посетиле гроб Господњи врло рано тога дана. У овоме последњем као да мало одступа јеванђелист Марко кад вели: кад је сунце изашло. Врло је вероватно, да су жене посећивале гроб у више махова, колико из љубави према покојнику толико и из страха, да безочни непријатељи Христови не оскрнаве на неки начин гроб и тело. Зашто би и сам Марко изрекао такву једну противречност самом себи као што је ова: и врло рано и кад је сунце изашло ако он под сунцем овде не разуме не физичко сунце него самога Господа, сагласно пророку, који говори: грануће сунце правде (Малах. 4, 2) мислећи на Месију? Сунце правде је већ изашло из подземне таме у оном раном часу када су жене мироносице биле дошле на гроб. Као што је Сунце сијало пре сунца створенога при првом стварању света, тако је оно сада, при другом стварању, при обновљењу света, засијало се над историјом људском пре него се сунце физичко засијало над природом земаљском.

И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробних? Тако су разговарале жене мироносице пењући се ка Голготи и не слутећи никакво изненађење. Слабе руке женске нису биле довољно јаке за то, да покрену тешки камен са гроба, јер беше врло велики. Сироте жене! Оне се и не сећаху, да је посао, за који се оне толико и с толиком ревношћу журе ка гробу, био већ свршен још за време живота Господа на земљи. У Витанији, у кући Симона губавога, за вечером једна жена излила је скупоцено нардово миро на главу Христову. Тада је свевидећи Господ рекао за ту жену: изливши миро ово на тело моје за укоп ме приготови (Мат. 26, 12). Он је провидео јасно, да Његово тело у смрти неће имати другог миросања. Питаћете: па зашто је Провиђење дозволило, да ове благочестиве жене буду тако горко разочаране? Да купе скупоцено миро, да са страхом дођу кроз тамну и непроспавану ноћ на гроб, и да не сврше онај чин љубави, за који су толико жртвовале? Но није ли Провиђење њихов труд несравњено богатије наградило тиме, што им је место мртвог тела даровало живога Господа?

И погледавши видеше да камен беше одваљен: јер беше врло велики. И ушавши у гроб видеше младића где седи с десне стране обучена у белу хаљину; и ужаснуше се. Дошавши са својим народом до Црвеног Мора Мојсеј се нашао у муци, како да пропути пут тамо где није било пута. И кад завапи Богу, Црвено се Море раздвоји на две стране, и пут се наједанпут отвори. Тако сад и са женама мироносицама. У великој бризи, ко да им одвали камен од гроба, оне погледаше и видеше, да камен беше одваљен, и оне без сметње уђоше у гроб. Но где је војничка стража? Није ли она представљала тежу препреку ка гробу него ли тешки камен на вратима гроба? Стража је у то време или лежала још обамрла од страха, или се већ била разбегла по граду, да муцајући објављује људима оно што људске уши још од праоца Адама нису чуле. Никога не беше око гроба, ко би им сметао, и никога и ништа на вратима гроба. Но у гробу беше неко, чије лице беше као муња а одело као снег (Матеј). Младић по изгледу, уствари ангел Божји. Жене се ужаснуше, и оборише лице к земљи (Лука), јер беше страшно гледати у неземаљску појаву весника Божјег, весника најчудније и најрадосније вести на земљи од кад је се пали човек почео земљом хранити. То што Матеј прича, да је ангел Божји седео на одваљеној плочи од гроба, а Марко, да је ангел био унутра у гробу, није никаква противречност. Жене су могле најпре видети ангела на плочи, а потом су чуле његов глас унутра у гробу. Јер ангел није нешто телесно и тешко покретљиво: у једном тренутку он се може појавити где хоће. То пак што Лука помиње два ангела а Марко и Матеј једног такође не треба да збуњују верне. Када се Господ родио у Витлејему један ангел изненадно је стао међу пастире, и уплашише се врло. Мало за тим пак у једанпут постаде с ангелом мноштво војника небеских (Лука). Можда су легиони ангела Божјих присуствовали на Голготи при васкрсењу Господа; какво је, дакле, чудо ако су жене мироносице виделе час једног час двојицу?

А он им рече: не ужасавајте се: Исуса тражите Назарећанина распетога? Устаде, није овде, ево место где га положише. Него идите, реците ученицима његовим и Петру, да пред вама иде у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече. Прекрасни ангел Божји најпре умирује жене и повраћа их од страха и ужаса, да би их тако приготовио за необичну вест о васкрсењу Господа. Жене су биле најпре изненађене видевши гроб отворен а потом ужаснуте што у гробу нису нашле Онога, кога су тражиле, а нашле су некога, кога нису очекивале видети.

Зашто ангел говори тако опредељено: Исуса Назарећанина распетога – њега ли тражите? Зато да не буде никакав сумње ни пометње односно Онога, ко је васкрсао. Овако опредељено говори ангел колико због самих жена толико и због свих будућих векова и покољења. У истој тој намери показује ангел и празан гроб: ево место где га положише! Било је сувишно рећи ово женама, које су очима виделе то што ангел речима казује, али то није било сувишно рећи роду човечјем, за кога је Господ умро и васкрсао. Устаде, није овде! Најкрупнију вест у историји човечанства небески весник објављује најкраће и најпростије што се да замислити – устаде, није овде! Васкрсе, није овде! За бесмртне војске ангелске веће је изненађење била смрт Господа него ли Његово васкрсење. За смртне људе – обратно.

Потом ангел упућује жене, да јаве ову радосну новост апостолима, и Петру. Зашто и Петру? Несумњиво за то што се Петар осећао смућен мимо све остале ученике. Њега је морала савест гристи због тога што се три пут одрекао Господа, и што је најзад побегао од Њега. Верност апостола Јована, с којим је Петар најближе стајао Господу, морала је још повећати грижу савести код Петра. Јер Јован није побегао него је остао под Крстом распетога Господа. Једном речју, Петар се морао осећати донекле као издајник свога Господа, те му је морало бити врло нелагодно у друштву апостола, а нарочито у друштву пресвете Богомајке. Петар је био камен по имену но не још камен и по вери. Његова колебљивост и страшљивост чинила га је презреним у његовим сопственим очима. Требало га је опет дићи на ноге и повратити му достојанство човека и апостола. Човекољубиви Господ то сада и чини: зато ангел спомиње Петра нарочито по имену.

Зашто ангел говори о јављању Господа у Галилеји а не о Његовоме скоријем јављању у Јерусалиму и око Јерусалима? Тамо ћете га видети, као што вам рече (сравни: Мк.14, 28). Зато што је Галилеја представљала више незнабожачки него израиљски предео, те Господ хоће Својим јављањем тамо, у земљи незнабожаца, да покаже ученицима Својим пут Свога Јеванђеља, главну средину апостолског рада и зидања цркве Божје. Даље и зато, што ће им се Он тамо јавити не под страхом, под којим су они живели у Јерусалиму, него у слободи, и не у ноћи и сумраку, него усред бела дана. Да се не каже: у страху су велике очи; и под гњетом страха и избезумљења ученици су видели Господа живог у Јерусалиму. Најзад, ангел Божји говори о јављању Господа у Галилеји, мудро прећуткујући Његова јављања у Јерусалиму, да избије оружје из руку пакосних неверника, који би иначе рекли, да су ученици видели утвар под сугестијом ангела, то јест: видели су Га зато што су с напрегнутим духом очекивали да Га виде. А по васкрсењу моме ја идем пред вама у Галилеју, рекао је Господ. То јест: као Победилац ја ћу ићи пред вама у свет незнабожачки, а ви следујте мене. И куда вас год Дух упути на проповед, гледајте Мене пред собом – ја ћу ићи напред и отварати вам пут.

И изашавши побегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и ужас, и ником ништа не рекоше, јер се бојаху. Да ли су биле на небу или на земљи? С ким су то говориле? Шта су то чуле? Такав ствари ни на сан људима не долазе; а то није сан него јава; од свега је најјасније то, да је то била јава. О, блажени дрхат и ужас, који спопада човека онда када му се отвори небо и када чује глас радости из бесмртне и славне домовине своје, праве домовине своје! Није мала ствар видети једнога од бесмртника, ангела Божјега; није мала ствар чути глас из бесмртних уста. Лице и хуку целе васионе, смртне и трулежне, лакше је поднети него ли лице и глас једнога бесмртника, који је створен пре стварања васионе, а који блиста лепотом и младошћу лепше од пролећне зоре. Кад је пророк Данило, Божји човек, чуо глас ангела, он вели за себе: не оста снаге у мени, и лепота ми се помрачи, и не имах снаге – и изван себе падох ничице лицем на земљу (Дан. 10, 8-9). Како, дакле, да не обузме трепет и ужас ове слабомоћне жене? Како да не побегну од гроба? Како да отворе уста и проговоре? Где су речи за именовање онога виђења? Господе, како је неисказива чудесна слава Твоја! Ћутањем и сузама ми смртни је лакше изражавамо него језиком.

Ником ништа не рекоше, јер се бојаху. То јест: ником ништа не рекоше уз пут; никоме од непријатеља и крвника Христових, од којих је врвео цео Јерусалим. Но, наравно, рекли су апостолима. Јер нису ни смеле ни могле не рећи, кад им је то од бесмртника заповеђено. Како би се усудиле не испунити заповест Божју? Јасно је, дакле, да су жене рекле онима којима су требале рећи, као и да нису рекле ништа и никоме од оних, којима нису требале рећи и којих су се бојали.

Тако се, ето, завршила ова јутарња васкршња посета жена мироносица Гробу Христовоме. Бедни њихови мириси, којима су оне хтеле сачувати од трулења Онога, који чува Собом небо од трулења, и којима су хтели намирисати Онога, од кога небо мирише! О, благоухани Господе, једини мирисе људског бића и људске историје, како си Ти дивно наградио ове одане и верне душе, које Ти ни мртва у гробу нису заборављале! Од мироносица учинио си их благовесницама Твога васкрсења и Твоје славе! Оне нису помазале мирисима Твоје мртво тело, него си Ти помазао њихове живе душе јелејем радости. Кукавице за мртвим – постале су ластавице новог пролећа. Жалоснице са Твога Гроба постале су светитељке у Царству Твом небесном. Њиховим молитвама, Васкрсли Господе, спаси нас и помилуј! Да Те прослављамо са Оцем и Духом Светим – Тројицу једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о чуду у Витезди
Јован 5, 1-15. Зач. 14.

Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.

Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима – ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа.

Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, в безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божјем – ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.

Својство је разуман човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се в муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.

Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.

Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчији од учињеног греха. Но то је само обмана – о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна сила Духа Светог животворног.

Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе, умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.

Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: „слава Богу за све!“ Свето писмо и историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека, који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.

У оно време изиђе Исус у Јерусалим. Има пак у Јерусалиму Овчија бања, која се зове јеврејски Витезда, са пет покривених тремова. Пре тога Господ се налазио у Галилеји, одакле је дошао у Јерусалим за празник. Тешко је рећи, какав је то празник био, да ли Пасхе или Педесетнице или Пурима, но то и није важно знати; јер да је важно, сам би јеванђелист то опредељеније рекао. Овчија бања, или Витезда, звала се тим именом због Овчијих врата у близини, кроз која су прогоњене овце, одређене за жртву; а и због тога, што су у тој бањи жртвене овце претходно купане. Та бања и дан данас постоји у Јерусалиму, већим делом порушена и више неупотребљива. Но у време јеванђелиста ова је бања била још у употреби; због тога јеванђелист и говори у садашњем времену: има у Јерусалиму Овчија бања. Пет покривених тремова око бање служили су за смештај многобројних болесника, који су у тој бањи тражили себи лека, што се види из следећих речи:

У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се заљуља вода. Јер анђео Господњи силазаше сваке године у бању и мућаше воду, и који најпре улажаше пошто се узмути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему. Мноштво болесника са свих страна, од свих болести, сабирало се на ово чудновато место, да нађу себи лека, узалуд траженог од људи и од природе по другим местима. Да ова вода није лечила сама собом, својим природним својствима, својим сложајем минералних раствора, него посредством небесне силе, јасно је из тога, што је с времена на време постајала лековита, то јест само онда када би по Промислу Божјем ангел силазио на њу и стављао је у покрет. Како чудна и драматична сцена! Замислите пет тремова препуних највећих очајника и страдалника из целог једног народа! Замислите пет стоваришта људскога бола и јада, суза и гноја! Наоколо град препун људских бића, што вребају сласти, што грабе богатство, што се боре за част и власт, што праве комедију и са својим телом и са својом душом; а овде предсмртна агонија, лагано и болно умирање, и – једна једина тачка, куда су све очи упрте – вода; једно једино ишчекивање – ангела; једна једина жеља – здравље. Нашто вам здравље? да их упитате. Да ли ради оне опште комедије тела и душе, која се одиграва около вас? Но није ли и без вас довољан број оних, који ту комедију играју? Или ради службе Богу? Но не служи ли Богу врло добро и онај, ко са стрпљењем и надом у Бога страда? Или желите здравље тек ради здравља, живот тек ради живота? Но оно што је средство не може бити циљ. Кад вас је Бог послао у овај живот, послао вас је ради неког циља; кад вам даје здравље, даје вам га опет ради неког циља. Није ли човек на војсци на земљи? а дани његови нису ли дани надничарски? говори праведни Јов (7, 1). Ако је на војсци, онда је ту ради вежбања, борбе и победе; ако су му дани надничарски, онда га чека плата на смирају његових дана. Но живот ради живота – и то земаљски живот ради земаљског живота! – и здравље ради здравља – то означава бесциљан живот и бесциљно здравље. Живот и здравље пак ради комедије греха – није ли то оштар нож под грлом? Пет тремова препуњених животним инвалидима – о, какво чудно вежбалиште у стрпљењу и нади у Бога! О, каква чудна и жива слика, какво чудно и опипљиво предсказање онога стања, у коме се ускоро могу наћи и сви они, који у граду около бање расипају свој живот и своје здравље – и то нашто? На куповину греха, на гомилање греха!

Али ако су пет тремова у бањи Витезди давно давним порушени, не мислите, да је историја јада и беде људске, која је под њима лежала згомилана, свршена за увек. Никако не мислите, да је ова историја далеко од вас и да нема ничега заједничког са вашим животом. Није ли и у ваших пет чула, као у пет тремова, згомиљано цело стовариште бола и јада, суза и гноја, греха и безакоња, болесних мисли, слепих жеља и страсти, хромих покушаја, и сухих надања? О, Витездо, Витездо, како си универзална! У теби је некада ангел Божји вршио службу пастира и спасавао једну по једну изгубљену овцу, све док није дошао свеопшти Пастир ангела и људи. Ћутљиви ангел, слуга Створитеља свога, служио се водом у теби, да измије од греховне заразе оболелу овцу, а кад је Пастир Добри створитељско Слово Божје у телу и на делу – сишао у тебе, Он је својом створитељском речју одгонио заразу греха, и тиме тебе упразнио. Пастир Добри! Зато си ти пророчки и названа Овчија бања. И овце глас његов слушају, и иду за њим, јер познају глас његов (Јов. 10, 34), глас Пастира Доброг.

А онде бијаше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Када виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесни: да, Господе; али човека немам, да ме спусти у бању кад се узмути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Видовити Господ провиђао је унапред и надалеко, где Му шта треба чинити. Он се није случајно, на пример, навезао на море и прешао у Гадаринске пределе – мада је то Његовим сапутницима могло тако изгледати, него је Он духом Својим провиђао и видео, да се у тим пределима налазе два бесомучника, које је Он требао исцелити. Нити је се Он случајно нашао пред капијом града Наина баш онда када су износили мртва сина удовице, него је Он опет провиђао и знао, да Га на том месту и у то време чека велико дело. Исто тако није се Он случајно обрео у Јерусалиму о овоме празнику, ма какав тај празник био, нити је случајно и из радозналости свратио у ову кућу бола, у Овчију бању, него се све то десило с Његовим предзнањем и провиђањем унапред и у даљину простора и времена. Очигледно је, да Он није ни дошао у Јерусалим због празника, како се то чинило Његовим сапутницима, него је дошао управо због овога болесника и због дела, које је Он имао да сврши на њему.

Изузетан болесник, страшан болесник! Болест од тридесет и осам дана учини се људима бесконачном, а како ли тек болест од тридесет и осам година! Дужина времена зависи од нашег стања и расположења. Часови среће су крилати, часови муке без крила, а често и без ногу. Узетоме човеку и време изгледа узето; изгледа му, да је и време непомично као и он сам. Ако ово време од тридесет и осам година боловања у најмању руку утростручите, добићете приближно праву дужину тога времена за човека здрава, покретна, запослена, радосна. Једно цело столеће времена здравих људи провео је, дакле, тај узети лежећи на својој постељи и гурајући време пред собом место да њега гура време. Какво херојско стрпљење код тога човека! Какви надчовечански напори, да се докотура до бање у часу када ангел Божји усколеба воду! Каква несаломљива нада на оздрављење, и то из дана у дан, из године у годину, да – из деценије у деценију! Мада је овај болесник толико страдао због сопственог греха, ипак човек не може а да му се не диви; и мислећи о њему човек не може а да не помисли на многе бледе карактере људи и жена, младића и девојака наших дана, који под теретом несравњено мање и мало трајније муке дижу руку на свој живот, одлазећи у онај свет као убице самих себе.

Хоћеш ли да будеш здрав! упита га једини пријатељ, који се икад наднео над његову постељу за тридесет и осам година. Да, Господе, али човека немам! Слепи имају вође, хроми имају сроднике, сухи имају пријатеље, а ја немам нигде никога у овом пространом свету, ко би се смиловао и принео ме к води онда када вода тренутно бива лековита. Док ја догамижем до воде, дотле већ други бива спуштен у воду и исцељен, и ја с муком понављам исти напор док догамижем натраг до своје постеље. И тако, ево, тридесет и осам година! човека немам, а слугу не могу да платим. Зар код толиких људи у Јерусалиму, беспослених, богатих, моћних, да нема баш ни једног јединег човека, који би ти пружио руку помоћи ради душе своје, или који би бар послао слугу свога да ти помогне? Ниједног јединог! Зар је потребно било, да дође Човек чак из Галилеје, пешачећи три дана заморнога хода, док се толики беспослен свет у Светоме Граду шета даноноћно само на неколико метара од твоје постеље? Има, Господе, има много шетача у близини мојој, али човека нема. Па толики свештеници! Гле, храм је одмах преко улице! Тамо безбројни свештеници читају Закон Божји и уче народ милосрђу – па зар ни један да дође или да упути некога к теби у помоћ? Има, Господе, има много свештеника тамо у храму, али човека нема. Има много и Јевреја, хиљаде и хиљаде њих, који се о празнику слежу у Јерусалим. Но њима није стало до једног жалосног и ћутљивог страдалника, њима је стало до суботе. Хиљаде и хиљаде њих долазе, да се само поклоне суботи, као што су се преци њихови поклањали златном телету у пустињи. Хиљаде и хиљаде Јевреја, али – човека нема.

Ево једног човека – једног јединог! Ево Господа, болећивијег од сродника, милостивијег од пријатеља, услужнијег од слуге. Он није ни предузео овај дуги и заморни пут из Галилеје у Јерусалим ради суботе и празника но ради овог страдалника. Он је дошао још да делом, а не само речју, изобличи страшно немилосрће једног отупелог рода. Дошао је Човек ради човека.

Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. Од тога часа, вероватно заувек, ангел Божји престао је силазити у Овчију бању и мутити воду; јер, гле, појавио се Месија, старешина ангела, који сам непосредно лечи. Док су људи били под законом, слуге закона, дотле је Господ преко слугу слао помоћ слугама. А када је дошла благодат, и заменила закон, тада се сам Господ приближио људима, као отац синовима, и сам из Своје руке непосредно пружао им дарове. Може се неко запитати: зашто Господ није поставио овом болеснику уобичајено питање: верујеш ли? Зашто од њега није тражио веру, као од многих других? Но зар није вера тога страдалника и сувише очигледна? Тридесет и осам година он је стрпљиво лежао на том једном месту с вером у помоћ с неба. Но не само да је он веровао у чудесно дејство Божјег ангела; он је веровао донекле и у Господа Исуса, иначе Га не би ословио Господом. Да, Господе, хоћу да оздравим, али човека немам. Уосталом треба се сетити, да је Господ исцелио многобројне сумашедше и глувонеме, од којих није могао ни тражити веру, исцелио их је из чистог милосрћа. И у овом случају у Витезди, дакле, Господ се руководио с једне стране чистим милосрђем према једном дугогодишњем страдалнику, који је тако много страдао у једној немилосрдној средини; с друге стране он се руководио намером, да тим делом Свога милосрћа изобличи немилосрђе не само грађана јерусалимских него немилосрђе свих људи свију времена, који гледају свога ближњега в мукама и неће ниједним прстом да крену да му помогну. Најзад, Господ је намерно исцелио овога болесника у суботу – премда је то исто могао учинити и у петак, само да је хтео да би изобличио јеврејско идолопоклонство дану суботноме, и показао, да је човек претежнији од суботе, и да је милосрђе претежније од свих законских формалности. И ово дело Христово има ону јединствену одлику Божјег метода, на име, да се једним махом постигне много циљева.

А тај дан беше субота. И говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити. О, да ситних душа! О, да затупелих срца! Место да се радују, што се један пузећи црв усправио и опет постао човек, место да му честитају оздрављење, место да узбуне цео град и свичу га на прослављање живога и човекољубивога Бога – место свега тога они се срде на човека, што је узео на раме своју худу постељу и пошао дома! И да се мртвац у суботу дигао из гроба на њихове очи, они се не би задивили његовом васкрсењу него би га укорели речима: што си прашљив у суботу?

А ондим одговори: који ме исцели он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Погледајте још један доказ крајње затупљености Јевреја и њиховог суботарског гатарства! Исцељени човек прво помиње своје исцељење, као главну ствар, па онда ношење постеље, као споредну, док Јевреји сасвим и не обраћају пажњу на његово исцељење, на његов живот. Природно је било, после његовог одговора, да га упитају: Ко је тај човек, који те исцели? Али не; они питају само за оно друго, за оно споредно и узгредно: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Видите ли, како се изродио род изабрани? Видите ли, какав је коров узрастао на њиви, која је некада рађала Мојсеје, Исаије и Давиде? Видите ли, како се негда узвишена побожност људи израиљских изродила у једну суботарску шпијунажу? И како се свештеничка служба Богу живоме изврнула била у једно полицијско стражарење око кипа богиње Суботе?

А исцељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, пошто мноштво народа беше на оном месту. Исцељени болесник погледао је с постеље своје у очи Господу; осетио је Његов животворни дах; познао Његову чудотворну моћ; шта више: назвао Га је Господом – али при свем том он није знао рећи ни име свога Исцелитеља нити место одакле је. А Господ, свршивши Своје дело, одмах се удаљи од мноштва народа, и остави да се догађаји даље развијају сами од себе. Он је Сејач, који сеје добро семе, и оставља да семе расте и временом доноси плод сходно земљишту, на које је пало. Учинивши добро дело, дело божанско и по моћи и по милосрђу, Он се удаљава од људи, да Га људи не би славили, као што је мало доцније и рекао: ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41). Он се удаљава од људи, да Му опет други људи не би завидели, као што је то често бивало. Он се, најзад, удаљава од људи и ради примера свима нама, који се хришћанима називамо. Добро дело је онда савршено, када се чини из чистог човекољубља, ради славе Божје. Сваки онај ко хоће да чини добра дела, нека их не чини ради сујетне славе и хвале људске. Јер ко своје добро дело намерно изнесе на пазар, личиће на човека, који би своју овцу ставио међу вукове. Треба, дакле, опрезно чувати своје добро дело, да се њиме не изазове ни људска похвала ни људска завист. Ко пак буде намерно изазвао похвалу и завист људи, тај ће једним својим добрим делом учинити два зла дела: похвала ће шкодити њему лично, а завист ће шкодити другима.

А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не греши, да ти горе не буде. Исцеливши му тело Господ сада довршује Своје дело и у духовном погледу, објављујући му грех као узрок Његове страшне болести и опомињући га, да више не греши, да ти горе не буде. Не зна се, какав је грех учинио тај човек: но то није ни нужно знати, пошто је извесно, да сваки грех значи увреду Бога и одступање од Бога, као још и да сваки грех, ако се не покаје, пре или после мора донети страдање и муке. Више не греши, да ти горе не буде; тј. сад си од Бога помилован, и грех ти је опроштен; зато не искушавај више Бога, јер место милости можеш искусити мач правде Божје. Ако си се могао правдати за бивши грех недовољним познавањем Бога и Његове моћи, после овога што се збило на теби нећеш се моћи ничим правдати. Ево дивне и страшне опомене и свима нама, да кад једном осетимо милост Божју на себи, не грешимо више, да нас не снађе гора мука од оне, од које смо помиловани.

А човек отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели. Он је казао то добросавесно и добронамерно. Био је питан за Исуса, и он је мислио, да треба да каже. У исто време, он се осећао дужним пред својим добротвором, па је мислио, да треба да објави Његово име свима и свакоме, нарочито онима који питају за Њ. Лежећи тридесет и осам година и не мислећи ни о чем до о својој муци, он, бедник, није могао ни сањати, какво је зла срце в ових људи, који се распитују за Исуса. Од куда је он могао и слутити, да они распитују за Њ не да Га прославе као чудотворца него да Га убију као нарушитеља суботе?

Запазите: он отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели: не, дакле, који му рече, да узме одар свој в суботу него који га исцели: Он је сав заузет мишљу о свом исцељењу и Исцелитељу, док су Јевреји заузети мишљу о суботи и нарушитељу суботе. Можда он в оним необичним тренуцима није ни осећао разлику између себе и Јевреја у мишљењу о Исусу. Он је преносио своју мисао в њих, своју велику и одушевљену мисао о посети Божјој, о чуду Божјем на себи, те није могао ни приметити њихове ситне и злоковарне мисли, које су се скривале као змије испод лишћа. Он је мислио о прослављању Господа Исуса, свога Добротвора, а Јевреји су мислили о убиству Његовоме. Јер се каже даље: и гледаху Јевреји да убију Исуса (Јов. 5, 16). Зашто да Га убију? Је ли зато што је Он био једини човек, кога је узети болесник у Витезди видео за тридесет и осам година? Зато, да. И још зато што је Он био једини човек, који је ценио живот једнога човека више него ли мртви кип јеврејске богиње Суботе.

Но кроз све теснаце и заседе јеврејске пакости Господ је пролазио неповређен, ширећи Своје Јеванђеље човекољубља делом и речју, све до онога часа када је Њему било угодно, да се пусти Јеврејима у руке, да би кроз понижење показао Своју праву величину, и да би кроз смрт победио смрт. Зато нека Му је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Дародавцу воде живе и о жени Самарјанци
Јован 4, 5-42. Зач. 12.

Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41, 1-2)! Ово није усклик некога сиромаха и простака, који није имао могућности да своју душу запоји мудрошћу људском, светским знањем и умењем, философијом и уметношћу, познавањем танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот природе. Не; него је ово одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у светском богатству, генијалног по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по јачини и делима воље. Напојивши душу своју свим оним, за чим неслободна душа жуди у овоме свету, цар Давид је наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не само није утолила него да је порасла до толике мере, да је сва ова материјална васиона није могла ниуколико утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в земљи пустје и непроходње и безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу као једином извору бесмртнога пића, за којим једна разумна и пробуђена душа чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога живога!

Не треба ни доказивати, да телесна храна не може заситити душу човечју, нити да је телесно пиће може напојити. Но чак ни сав онај животни дух, који просијава кроз све твари, оживљујући их и хармонизирајући их, није у стању заситити и напојити душу.

Тело прима непосредно ону храну, која је у суштини истоветна с телом. Тело је од земље, и храна је телу од земље. Зато се тело у овоме свету осећа дома, међу својима. Али се душа мучи, распиње се и мучи, гади се и протествује, што мора да прима храну посредно, и то храну не истоветну с њом него само сличну њој. Зато се душа у овоме свету осећа у туђини међу туђинцима. Да је душа бесмртна и да по суштини својој припада једном бесмртном свету, доказ је и то, што се она у овоме свету земаљском осећа као незадовољан путник у туђини, и што је ништа у свету не може потпуно нахранити и напојити. И чак кад би душа могла сручити у себе сву васиону као једну чашу воде, њена жеђ не само не би се умањила него би се посигурно још и повећала. Јер тада јој не би преостала више ниједна обманљива нада као да ће за идућим брдом наићи на неки неслућени извор пића.

Жива је душа људска, жива и вазда жедна живота; и ништа је не може запојити осим живота, битни и непосредни живот. А битни и непосредни живот је једино у Богу, у Богу живоме. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово није песма, него је ово један сухи факт, као сухо грло жедног арслана који риче у пустињи, и чија се рика може учинити птицама у оази као песма, но арслану је то не песма него јаук и запомагање. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово не говори песник, него ожеднели путник у земљи пустој, непроходној и безводној: не говори ово певач, него један од најопитнијих и најискуснијих испитивача и зналаца душе људске уисторији света.

Човече, ако икад помислиш, да телесна храна и телесно пиће може нахранити и напојити и душу твоју, онда се налазиш на ступњу, на коме се налазе животиње домаће и зверови горски. Ако си прешао тај ступањ, па се надаш, да душу твоју може нахранити и напојити мудрост људска и красота овога света, онда се налазиш на ступњу полуопитних и полузрелих. Као што је она прва мисао луда тако је ова нада јалова. Јер на овом другом ступњу ти примаш рику и јаук жеднога света за песму и весеље, старајући се да туђом жеђу заситиш своју жеђ. Ако си пак прешао и тај други ступањ, и осетио жеђ неисказану, коју не може свака бара светска утолити, коју не може утолити ни васцели океан васионе, онда си у истини опитан и зрео човек, прави човек. Само на томе ступњу незаситиве жеђи душевне, давидовске жеђи душевне, ти ћеш схватити данашње јеванђеље у пуном смислу његовом.

У време оно дође Исус у град Самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему. По брду Самари цела област између Јудеје и Галилеје добила је назив Самарија. Пут, који води из Јерусалима за Галилеју, и дан данас пролази кроз Сихар. Сихар се сада назива Аскар, и налази се близу Сихема, који се у наше време назива Наблус. Ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев (Пост. 33, 19-20). Ту земљу потом остави Јаков сину своме Јосифу, који је ту доцније и сахрањен (Ис. Навина 24, 32). Обично град даје важности суседноме селу, док је овде обрнут случај; село Јосифово било је знаменитије од града Сихара, због чега јеванђелист и опредељује положај града по селу – близу села.

А онде бијаше студенац Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на студенцу; а беше око шест сахати. Било зато што је праотац Јаков са својом стоком обитавао код овога бунара, било пак зато што га је он сам ископао и озидао, тек се овај бунар називао по његовом имену. Заморен стрменитим и безводним путем од Јерусалима Господ се спустио код овога бунара, да се одмори. Шест сахати по источњачком рачуњању означава подне. У време највеће дневне жеге, дакле, заморени Господ приспео је на то место. Беше уморан од пута ради нашега спасења, као што је доцније на крсту био крвав од рана и узвијен од болова опет ради нашега спасења. Но зашто није путовао ноћу, по хладовини? Ноћ Му је служила за молитву. Уосталом, ни свака ноћ није за путовање. А да је овом приликом, рецимо путовао ноћу, авај, Јеванђеље би било краће за један јединствени догађај и за једно изванредно поучно и спасоносно откровење. Путовао је дању, пешачећи, по стрмени и жези, уморан и жедан јер је журио, да сваки тренутак Свог земног времена, и дању и ноћу, искористи за наше добро, за наше спасење.

Дође жена Самарјанка да захвати воде. Рече јој Исус: дај ми да пијем. Нарочито се наглашава, да је жена била Самарјанка, пошто су Јевреји сматрали Самарјане за незнабошце. Дај ми да пијем, рече јој Господ. Он је био уморан и жедан, из чега је јасно, да је тело Његово било право тело човечје, а не привидно, како су неки јеретици учили. Као што је Његово тело пролевало сузе од жалости за људима, и као што је страдало од болова на Крсту, тако је осећало и потребу за храном и пићем. Истина, Он је могао кад је хтео савладати и отклонити ову потребу Својом божанском силом на дуже време, чак и за све Своје време на земљи, но по чему би се онда познао као правог човека, по чему би био у свему као браћа, и како би могао онда људе назвати браћом (Јевр. 2, 11-17)? Како би научио нас стрпљивом страдању и подношењу, да сам није страдао и подносио? И најзад, зар би Његова крајња победа имала онај блесак, који и нас све крепи и обасјава у мукама живота, да Он сам није прошао све те муке, и то у највећој мери? Рећи ће неко: зар Он, који је могао умножавати хлеб, ходити по води као по суху, није могао на овоме дугом путу једном моћном речју – да, једном помишљу – отворити извор воде у камену или песку, и утолити Своју жеђ? Заиста Он је то могао. Гле, то је учино и Мојсеј у пустињи; то су чинили у Његово име многи светитељи кроз историју цркве Његове; како, дакле, да Он то није могао? Не; него Он то није хтео. Он није учинио ниједно чудо ради Себе, – да би Себе нахранио, напојио или оденуо. Сва Његова чуда била су ради људи. У Његовом животу нема ни сенке себичности. Чак и кад је младенац, избегао испред мача Иродова, то није учинио ради Себе него ради људи. Јер још није било време; а кад је Он Свој посао међу људима завршио, Он онда није бежао испред смрти, него јој је ходио у сусрет. Бескрајно човекољубље, нераздвојно од бескрајне мудрости, надахњавало је и руководило све речи Господа Исуса, све Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи. Дај ми да пијем! То Створитељ иште од свога створења. Те речи брује кроз двадесет векова; јер те речи Он није рекао само жени Самарјанци него свим људским покољењима до краја времена. Дај ми да пијем, говори Он и дан данас свакоме од нас. Не говори то Он – Створитељ воде и распоредитељ мора и океана, река и извора – зато што је жедан воде него зато што је жедан наше добре воље и љубави. Дајући Њему ми не дајемо ништа своје него опет Његово. Свака чаша воде на земљи Његова је, зато што ју је Он створио; и сваку чашу студене воде коју ми дајемо једном од Његове најмање браће, платио је Он Својом драгоценом крвљу. Ипак, у беспримерној смирености Својој Он не иште воду од жене као Створитељ од створења него као што би искао човек од човека. Да покаже тиме Своје смирење. Да засведочи тиме Своју праву човечанску природу, ограничену и потребиту. Најзад, да научи још нас услужности и милосрђу. Човек има права искања од човека; и човек има дужност услужности и милосрђа према човеку.

Иако су ученици његови бијаху отишли у град да купе јела. Господ је, дакле, био не само уморан и жедан него и гладан, као и ученици Његови. Још један доказ Његове истинске човечанске природе и Његовог мудрог уздржавања од чуда тамо где чудо не доноси опште користи у делу спасења. Јеванђелист помиње одсуство ученика, да би објаснио, зашто је Господ искао воде од жене. Јер да су били ученици ту, они би захватили воду, и жена би остала неспоменута. Свакако је Провиђење хтело, да се оваква прилика створи; ради поуке наше, да и ми кад видимо и свог непријатеља у невољи помогнемо га. И кад је наш народ у непријатељству са суседним народом, ми као људи не смемо пренести то непријатељство на сваког човека из тога народа, него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира припада ли он нашем народу или не.

Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима. Ова Самарјанка стајала је на општем гледишту онога времена, да један човек треба да мрзи не само непријатељски народ него и сваког појединца из тога народа. У причи о милостивом Самарјанину Господ је истакао мржњу Јевреја према Самарјанима, а сада при овом догађају пак очитује се мржња Самарјана према Јеврејима. Да би се разбили зидови мржње између народа и народа, потребно је најпре разбити зидови мржње између човека и човека. То је једини разумни метод лечења рода човечијег од тешке болести узајамне мржње.

Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и он би ти дао воду живу. Дар Божји може се разумети у материјалном и духовном смислу. У материјалном смислу под даром Божјим треба разумети све што је Бог по доброти Својој створио и дао човеку на корист и употребу. Кад би ти, жено, знала, да та вода није ни Самарјанска ни Јеврејска но Божја; и да ту воду Бог при стварању није одредио за Самарјане или за Јевреје него за људе, ти би са страхом захватила од те воде, као Божјег дара, и напојила жедна човека – још са већим страхом – као створа Божјег. Јер сав овај свет је Божји дар човеку, а човек опет дар Божји свету. У духовном смислу пак под даром Божјим треба разумети само Господа Христа. Даровавши сав овај видљиви свет човеку, човекољубиви Господ дарује и Себе самога. Кад би ти, жено, знала, какав је драгоцени дар послао Бог и Јеврејима и Самарјанима и свима осталим народима, без изузетка, ти би уздрхтала душом, ти би заплакала од радости, ти би занемела од чуда, и не би се усудила ни помислити на узајамну злобу и мржњу између Јевреја и Самарјана. Па још кад би теби била откривена сва унутрашња тајна Онога који с тобом говори и кога ти цениш по телу као обична човека а по оделу и језику као Јеврејина, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Под водом живом Господ разуме благодатну и животворну силу Духа Светога, коју је Он обећао верницима. Ко у мене верује, из његова тела потећиће реке живе воде. (А ово рече за духа којега после примише они који верују) (Јов. 7, 38-39). Не поимајући ништа од свега овога жена му одврати:

Господе, ни захватити немаш чим а студенац је дубок; од куда ћеш дакле имати воду живу? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Слуге немаш, суда немаш, а студенац је дубок, како ћеш захватити воду живу? Прерушени Господ чинио се жени обичним беспомоћним човеком. Водом живом, и онда као и данас, називала се вода изворска, насупрот кишници, сабраној у бунарима и цистернама. Но живом водом називала се и вода у бунарима, ако је изворска, и то само на дну бунара, где избија кључ воде, којом се пуни бунар. Прво, дакле, жена помишља на дно бунара, одакле вода кључа. Но на мах јој долази и друга мисао, која је гони на питање: еда ли си ти већи од оца нашега Јакова? То јест: еда ли ти можеш створити други неки извор воде, мимо овога? Праотац Јаков није створио овај студенац него га је само озидао и оградио. Ако би ти могао створити неку изворску, текућу воду, која би сва била жива, онда би ти био већи од праоца Јакова. Еда ли си ти већи од њега? Овај Јаковљев бунар тако је обилан, да и он пијаше из њега, и синови његови и стока његова, па и ми сви из ове околине и сви путници и намерници, и то кроз толико столећа. И вода у бунару никад не пресушује. Еда ли ти можеш још нешто веће учинити?

У овим речима жене Самарјанке изражава се с једне стране поноситост праоцем Јаковом а с друге стране више него сумња, готово подсмех Господу Исусу. Не онако груби и јавни подсмех као при васкрсењу кћери Јаирове – и подсмеваху му се (Мат. 9, 24) – али ипак посредни и вешто прикривени подсмех. Но Господ, који је био решен да извљачи људе из глиба греховнога, решен је био и да отрпи сваки подсмех и од демона и од људи. Он не кара, дакле, жену због ове жаоке подсмеха, него продужује да спасава њену душу.

Одговори Исус и рече јој: свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде што ћу му ја дати неће ожеднети до века; но вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде, која тече у живот вечни. Господ не одговори жени на њено питање, како је она очекивала. Он неће да њој говори о Своме превасходству над Јаковом. Он увиђа одакле долази неспоразум између њега и жене, што жена не увиђа. Неспоразум, наиме, долази од туда што Он говори о пићу духовном и животворном, док жена, научена да мисли само по чулном земаљском разуму, држи у памети воду видљиву, одређену од Бога да тренутно гаси телесну жеђ. Жива вода, о којој Господ говори, јесте животворна божанска благодат, која храни и поји душу, уводећи је тако у вечни живот још овде на земљи. Та животворна благодат, када уђе у достојна човека, отвара у њему непресушни извор живота, радости и силе.

Рече му жена: Господе, дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду. Жена још увек остаје при своме поимању мислећи увек још о води изворској, земаљској. У најбољу руку она је могла помислити о Христу као неком волшебнику, који неким врачаријама може учинити неко чудо. Да би разбио те луде мисли женине, Господ изненадно окреће разговор на сасвим други предмет.

Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече му: немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немаш мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Да би, дакле, научио жену да мисли духовно а не телесно, Господ налази за мудро не да учини неко чудо пред женом него да се покаже као тајновидац и пророк, што има исто онако велико дејство као и чудотворство. Иди зовни мужа својега! Господ зна да она нема мужа, но хоће да чује њен одговор, припремајући јој неочекивано запрепашћење Својим свезнањем и провиђањем. Пет си мужева имала – то је било довољно изненађења за жену, но кад је још чула и једну своју преступну тајну, коју је она хтела скрити, наиме: и сад кога имаш није ти муж – то је морало на њу дејствовати као неочекивани гром.

Но не укоревај жену Самарјанку душо хришћанска, не укоревај, него се запитај: ко је твој муж? И да ниси и ти имала већ пет мужева? И да твој садашњи муж није незаконити? Душа је црква, а глава је цркви Христос Господ; другим речима: муж је души хришћанској сам Господ. Ако си се држала само овога чулнога света, венчавајући се са њим и блудећи са њим кроз својих пет чула, онда си ти, душо, у истини у истом оном грешном и незавидном положају, у коме се налазила жена Самарјанка. Ако си се разочарала у својим чулима, у чулним уживањима, ти си, истина, презрела своја чула, и од њих се развенчала, тако да су она постала као пет умрлих мужева; но остала си ипак да животариш са шестим незаконитим мужем, наследником оних пет: то је твој чулни разум; то је сва она лаж и гнусоба, коју су у тебе, као у сметлиште, временом нагомилала твоја чула. Јер гле, ништа у теби нема до представе о ономе и успомене на оно што си са својих пет чула, као са пет мужева, искусила и преживела. Разговор између Господа и Самарјанке, то је разговор између Бога, који је веран, и душе, која је неверна. Тај разговор се и тебе тиче. То је разговор небесног Женика са Својом невестом, душом људском. Зар не увиђаш, да је баш зато Господ Исус и повео разговор са Самарјанком о њеном мужу? Он је могао повести и другачији разговор са женом, и на други начин исто тако показати се пред њом тајновидац и пророк. Он је могао открити и друге њене тајне, или ма какве тајне њених родитеља, или ма какве тајне њених суседа у Сихару, знање којих исто би тако изненадило и запрепастило жену. Но Он је намерно повео разговор о мужу, пошто се овај разговор и на тебе односи, душо хришћанска, и на тебе и на све душе, које је Бог од почетка створио и које ће до краја стварати. Питање о мужу твоме, душо, најважније је питање за тебе, најважније и најсудбоносније. С ким си венчана, онога си и жена. Ако си венчана са светом, са светом ћеш и пропасти. Ако си венчана са грехом, са грехом ћеш и умрети. Ако си венчана са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати. У сваком том случају ти се појиш даноноћно водом, од које се све више жедни. Само ако признаш Христа Господа, као свога законитог женика, и ако се вером и љубављу венчаш с Њим, ти се онда појиш живом водом, од које се не жедни, и којом се плови у царство небесно и живот вечни.

Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се на овој гори, а ви кажете, да је у Јерусалиму место, где се треба клањати. Рече јој Исус: жено, веруј ми да иде време када се нећете клањати оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо; јер је спасење од Јевреја. Господ је намерно циљао, да потресе духовне струне у души Самарјанке. Погађањем њене прошлости Он је то успео. У жени, у којој је дотле дејствовао само чулни, земаљски разум, наједанпут се почео будити њен духовни разум, дотле успавани наркозом чулног разума. Она прво признаје Христа за пророка. За почетак и толико је доста. И одмах потом њено интересовање за духовне ствари почиње нагло расти. Она поставља Господу једно питање, сасвим савремено у њене дане. Препирке о месту поклоњења Богу биле су сталне препирке између Самарјана и Јевреја. Шта је Богу угодније: да Му се људи клањају на гори Самаријској или у Јерусалиму? Ко је прави поклоник и прави богомољац: онај ко Му се клања и моли овде или онај ко Му се клања и моли онде? Оци наши клањаху Му се на овој гори. Жена не каже: ми него оци наши, да би тиме као дала већу важност оној гори, и јаче оправдала савремене јој Самарјане као да хоће да каже: нисмо ми изабрали ову гору за поклоњење Богу него оци наши, који су били већи и ближи Богу од нас. И сада, као и раније, Господ не одговара жени на њено питање, ни да ни не. Он продужује да буди и узвисује њену душу све више и више. Жено, веруј ми. Веруј Мени, а не веруј ни онима који ти говоре о поклоњењу на овој гори нити онима који ти говоре о поклоњењу у Јерусалиму. Иде време, жено, када се нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Господ нарочито употребљује реч Отац место Бог или богови (Самарјани су се клањали и Богу и боговима), да би тиме дао на знање жени, да ће се новим поимањем Бога, као Оца, доћи и ново поклоњење. Поклоњење Оцу неће зависити од места, због чега ће се сасвим упразнити обе искључивости, и самарјанска и јеврејска. Господ овим пророкује оно што се због Његовог доласка у свет ускоро и збило. Но и ако Он изједначује по вредности обе искључивости, и пророкује поништење обојих, ипак Он даје извесну надмоћ Јеврејима над Самарјанима у богопознању. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо. Господ види, да жена Њега сматра за Јеврејина, па сходно њеном убеђењу Он говори, убрајајући и Себе у Јевреје, и не хотећи да о тој за Њега безначајној ствари води разговор са њом. Ви Самарјани не знате коме се клањате јер ви се клањате многим боговима, многим идолима; ви обожавате тобож Бога Аврамова и Јаковљева, а поред тога приносите жртве и безбројним идолима асирским и вавилонским. Јевреји бар знају за једног Бога, ма да Му и они служе, слично вама, каменим срцем, помраченим умом и мртвим обичајима. Ипак, спасење је од Јевреја; то јест: Месија ће се родити међу Јеврејима, и кроз Њега ће доћи спасење свему свету. Тако је обећано праоцима, тако је пророковано пророцима, тако је припремано Промислом Божјим, и – тако се и збива.

Али иде време, и већ је настало, када ће се прави поклоници поклањати оцу духом и истином, јер отац иште таквих поклоника себи. Бог је дух, и који му се поклањају, духом и истином треба да се поклањају. Поклоњење Богу у Самарији је лажно, јер Самарјани не знају коме се клањате. Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика и сен правога поклоњења Богу, сен добара која ће доћи (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се. Родило се Сунце новога дана, и нови дан све више расте разгонећи таму и сени. Иде пуно време, а сад је тек његово јутро. Кад потпуно овлада светлост новога дана, људи ће познати Бога као Оца, и тада ће Му се поклањати као синови а не као робови, то јест не ће Му се поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу. Цео човек клања ће се целом Богу. Састављен од душе и тела, човек ће и једно и друго посветити Богу, и једним и другим служити Богу. Прави поклоници неће се клањати тварима но Творцу, нити злим демонима под именом богова него једином свемилостивом Оцу светлости и истине. Таквих поклоника иште Себи Отац небесни. Бог је дух, а не тело, не кип, не мртво слово, не ово или оно место. Зато они који Му се клањају треба да Му се клањају духом, духом и истином. Општећи са смртним светом око себе човек се представља својом смртношћу пред смртнима; но општећи с Богом бесмртним, човек мора изаћи пред Бесмртнога са оним што је бесмртно у њему. Као што вели апостол: не тражим што је ваше него вас (II Кор. 12, 14). Стари свет је служио Богу законским формалностима, и приносио је јарце и овнове Богу на жртву, и празновао је суботу, и тачно вршио прописана умивања и чишћења, али је био заборавио милосрђе и љубав. Читао је речи: жертва Богу дух сокрушен, сердце сокрушено и смирено (Пс. 50), читао је те речи, али нити их је разумевао нити испуњавао. Од сада ће се служити Богу духом и истином, јер је сам Господ сишао међу људе, да покаже пример такве службе и таквог поклоњења. Богу је био додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа и камена срца. Некада то није био смрад него благоухани мирис; и то онда када су му такву жртву приносили Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Мојсеј. Али тај мирис долазио је не од крви и меса животињског него од богобојажљивог духа и богољубивог срца верних слугу Божјих. Доцније, када се дух жртвопроносача умртвио а срце окаменило, није имало шта да мирише пред Богом, пошто Бог не тражи мирис крви и меса овог мирис духа и срца човечјег. И сав негдашњи мирис са жртвеника претворио се у смрад пред Господом; са свих жртвеника, како са оних у Самарији, тако и са оних у Јерусалиму. На ђубриште света, где је царовала смрт и смрад, дошао је живи Господ, да посеје цвеће духа и истине, које ће уништити смрт и растерати смрад, тако да ће нови свет бити као чиста и украшена невеста пред Богом.

Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође казаће нам све. Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим. И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се где говораше са женом, али ниједан не рече: шта иштеш? или шта говориш с њом? А жена остави своје судове и отиде… Каква чудна драма! Каква брза смена сцена и догађаја! Само Господ стоји у средини свега непомичан као вечност. Изазвана духовним речима Господа Исуса, жена наједанпут помишља о обећаном Месији, кога су Самарјани очекивали онако исто као и Јевреји. Кад он дође казаће нам све, говори жена. За њу, као и за све остале Месија је нешто далеко, нешто још даље него прамичак магле на далеком хоризонту. На њено запрепашћење Господ објављује, да је Он очекивани Месија – ја сам који с тобом говорим. Занемела од чуда, жена Му ништа не одговара. У томе се враћају апостоли из града, и чуде се, шта то њихов Учитељ има да разговара са женом неверничком, Самарјанком. И они застају неми од чуда. Жена пак не знајући шта више ни да пита ни да разговара, оставља своје судове и бежи натраг у свој град, да објави оно што је сазнала. Једна ћутљива сцена, но речитија од свих људских речи! Међутим жена журно ходећи стиже у град и објави свему граду о чудном човеку на бунару Јаковљеву. Да није то Христос? Она се не усуђује да каже: то је Христос, ма да је познала Његову необичну духовну мудрост, него као у двоумици пита: Да није то Христос? као да хоће да каже: ја сам женска страна, и не могу да просудим но ви сте људи, расуднији и обазривији од мене, ви, дакле, ходите да видите. Овим жена пројављује природну женску скромност, једну добродетељ, која се код жена никад не може довољно нахвалити. Колико чудном вешћу толико и својом скромношћу жена беше узбудила све грађане Сихара, који изиђоше, дакле, из града и пођоше к Њему.

У томе беше се заподео разговор између Учитеља и Његовог ученика. А ученици његови мољаху га, међутим, говорећи: Рави, једи. Јер они бејаху купили јела у града и донели Њему да једе. Несумњиво, да је Он био гладан; но место да узме јело и једе, Он наставља Своју божанску мисију, ради које је и дошао у свет, не обзирући се на телесну глад. Тренутак је био врло важан, и Он га није хтео упустити. Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива. Зато и одговара ученицима: ја имам јело да једем, за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: већ ако ко донесе да једе. Он говори о духовној храни, а ученици о телесној. Понавља се готово иста сцена, као и мало пре са женом, кад је Он говорио о духовној води а затим о води бунарској. Тако и сада: Он говори о храни духовној, коју кад човек једе никад више не гладни, а ученици мисле на храну телесну.

Рече им Исус: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његово дело. Воља Оца воља је и Сина, као што је и битност Оца битност и Сина. Зашто онда Господ Исус говори о вољи Очевој а не о Својој, и о делу Очевом а не о Своме? Но није ли свеједно: говорио Он о вољи Очевој или Својој, и о делу Очевом или Своме? Није ли то једна иста воља? И није ли то једно исто дело? Јесте, ваистину јесте; но Он именује вољу, којом се руководи, вољом Очевом, и дело, које врши, делом Очевим, ради нас самих – да би нас, непослушне и погорђене, научио послушности и смирењу. Но погледајте, колико је Њему мила и драга воља Очева – да је Он не назива Својом дужношћу него Својом храном! Јело је моје да извршим вољу Очеву. О, како божанствен пример и како незлобив укор свима нама, који сваки дан говоримо о својој дужности као о неком бремену! Ваистину, гледајући на Господа и Његово драговољно отправљање Своје претешке дужности међу људима, мора се с разлогом рећи: нико на свету не може извршити своју дужност према Богу, ако му ова није постала пријатна као свакодневна храна. То што Господ Исус говори, да Он извршује вољу Очеву а не Своју – као и на другом месту што вели: не чиним вољу своју него вољу оца (Јов. 6, 38) – не показује да је Син мањи од Оца, него показује превелику љубав Сина према Оцу. Јер се код истог јеванђелиста вели, да Отац свагда слуша Сина: ја знадох да ме свагда слушаш (Јов. 11, 42). Дакле, савршеној послушности Сина одговара савршена послушност Оца, као што опет савршеној послушности Оца и Сина одговара савршена послушност Духа Светога. А савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав. Отуда, извршити вољу Очеву право је јело за Сина; извршити вољу Сина право је јело за Оца; а извршити вољу Оца или Сина, право је јело за Духа Светога.

Не кажете ли ви, продужује Господ, да су још четири месеца па ће жетва приспети? Ето велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву. Мало час им говори о јелу духовном, а сад им говори о жетви духовној. Близина жетве духовне опажа се као и близина жетве земаљске. Кад класје ужути, или убели, свак зна, да је жетва близу. Кад људи сами у гомили прилазе Христу, није ли јасно, да је приспела жетва духовна? Самарјани чувши од жене за Христа, не рекоше јој да је полудела, него одмах оставише све своје послове и у гомили пођоше к Њему. Подигните очи своје и видите ту гомилу људи што жури к нама! То је њива Божја. То је сазрео усев, који само очекује жетеоце. Заиста, жетва је велика а посленика мало (Лк. 10, 2). Ви сте ти посленици, ви сте жетеоци на њиви Божјој. Зашто Ме нудите телесним, пропадљивим јелом, на догледу тако дивне и тако обилате жетве? Не заборавља ли добар домаћин и ручак и вечеру кад нахрањен радошћу гледа такву жетву пред собом, и кад сав узбуђен и Богу благодаран хита, да је што брже пожње и у житнице сабере, пре него што би бура наступила и усев упропастила? Не будите, дакле, ни ви сувише забринути за телесну храну ни за себе нити за Мене, него журите на жетву, да вам награда не би пропала, јер и који жње прима плату, и сабира плод за живот вечни, да се радују заједно и који сије и који жње. Јер је у том истинита изрека: да је други који сије а други који жње. Ја вас послах да жњете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте. На пространој њиви Божјој једни исти посленици не стижу, због краткоће века људског, и да посеју и да пожњу. Једни сеју и умиру не дочекавши да видите плод свога труда; други се рађају онда, када је посејано семе узрасло и за жетву ужутело; и тако ови постају жетеоци и сабирачи плодова, које нису посејали. Њива Божја сеје се још од почетка живота на земљи, и сејачи су били праоци и богоугодници, пророци и праведници, нарочито пророци. Сејали су а нису видели усев узрастао и узрео. Сви они вером живеше и у вери помреше, не видевши обећани плод за живота свога, него га видеше издалека (Јевр. 11, 13) духовним очима својим. И сам Господ Исус рекао је једном Својим ученицима: многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не видеоше (Мат. 13, 17). Сејачи нису видели то што жетеоци виде, наиме; плодове и жетву. Но и једни и други примиће плату за свој труд, јер су и једни и други посленици Божји на њиви Божјој, да се тако радују заједно и који сије и који жње. Тиме Господ похваљује труд пророка и праведника старозаветних, и тиме ободрава апостоле на жетвени труд. Као да хоће да каже: они поднеше већи труд него ви; јер заиста теже је бити сејач и не видети плода на њиви, него бити жетелац узрелога жита. Ви у посао њихов уђосте. Они као надничари и слуге трудише се и помреше, не видевши Домаћина жива у средини својој; а ви имате Домаћина у средини својој, и радите не као надничари и слуге него као синови, – управо Домаћин сам ради, а ви само сарађујете. Радујте се, дакле, и с радошћу журите да жањете узрело жито.

И из града онога многи од Самарјана вероваше у њега за беседу жене која сведочаше: каза ми све што сам учинила. Видите, како је усев узрео! Видите, како је жетва велика! Жедна земља брзо је упила воду. Многи Самарјани повероваше у Христа и пре него Га видеше, на саму реч женину. Она није чинила чуда, она није била апостол; напротив, она је била једна грешна жена, па ипак њена реч донела је жетву многу међу овим незнабошцима. Какав срам и стид за богоизбране Јевреје, који и поред толиких моћних чуда Христових међу њима, и поред толиких моћних речи из уста Његовог у уши њихове, осташе глуви и слепи, непокајани и окамењени! Сваке похвале пак достојна је ова жена Самарјанка, која не прећута благовест, што чу од Господа, него пожури, да је и другима објави. Она је слична оној жени, која нађе изгубљени динар, и нашавши сазва другарице своје и суседе и рече: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени (Лк. 15, 9)!

А када дођоше Самарјани к Њему, мољаху га да би остао код њих; и оста онде два дана. И много их више верова за његову беседу. Док су Назарећани хтели да гурну Господа с брда у пропаст за његову беседу, и док су га Гадаринци молили, да их остави и иде од њих, дотле ови Самарјани мољаху га да би остао код њих. Господ је услишио молбу њихову, и остао је код њих два дана. И жетва је била преобилна, јер поред оних, који повероваше у њ због женине беседе, још много више њих поверова Га због беседе из Његовог пречистих уста.

А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо, и познасмо, да је овај заиста спас свету, Христос. Шта је Господ у току та два дана говорио духовно жедним и гладним људима, не зна се, јер је све то остало незаписано. Но да је говор Његов био вода жива, од које се више не жедни, и хлеб живота, од кога се више не гладни, о томе сумње нема. То се види прво по великој множини оних који повероваше у Господа, а друго по њиховом правилном исповедању вере у Њега. Овај је заиста спас свету, Христос. Поред многих богова, у које су веровали Самарјани, они су веровали донекле и у Бога Израиљева. А у Бога Израиљева веровали су не зато што су Га познавали него из поштовања према Израиљу, тј. Јакову, који је негде живео у њихове средини. Гле, и за Самарјанка говори о оцу нашем Јакову! Несумњиво, да су Самарјани чули и за пророчанство, везано за име Јаковљево, наиме за звезду, која ће засијати од Јакова. Када је једном Валак, цар моавски, ратовао са народом Израиљевим, позове он Валаама, једнога гатара, да му прорече победу над Израиљем, да би тако охрабрио своју војску. Валак обећа Валааму велике дарове за његову услугу, и Валаам заиста дође у логор Валаков. Но кад је хтео гатати и прорицати Валаку оно што је Валаково срце желело, наједнапут дух Божји дође на њ, и он отпочне прорицати не оно што је он хтео него оно што је Бог хтео, говорећи: како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Кад је Валак чуо те речи, он почне корети Валаама, али овај се не убоја, него продужи: каже Валаам син Веоров, каже човек коме су отворене очи: видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; засијаће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља (IV Мојс. 24). И ево појавио се Онај, кога је Валаам гледао издалека. Засијала се Звезда од Јакова, сјајнија од сунца и лепша од најлепшега сна. И видеше Самарјани и обрадоваше се. Видеше и повероваше. Напише се бесмртног пића и оживеше животом вечним.

Но није Христос Спаситељ делио живу воду само Самарјанима и Јеврејима. Он ју је делио и дели и данас свима и свакоме, ко се у пустињи овог живота осећа духовно жедан. Једном приликом стајаше Господ Исус у Јерусалиму и викаше говорећи: ко је жедан нека приђе к мени и пије (Јов. 7, 37). Чујете ли, како се каже: викаше? Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило. Човекољубиви Вожд стоји у усијаној пустињи овога света и виче све путнике од жеђи малаксале. Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером! Неће га Он распитивати ни за језик ни за народност, ни за старост ни за богатство, него ће му дати воде живе, која крепи и подмлађује, обнавља и препорађа, оживотворава и усиновљава, изводи из пећи огњене овога света и уводи у Врт Рајски. О, божанско пиће, како си чудотворно! О, слатки Спаситељу, прохладни студенче, како си прозрачан, обилат и животворан! О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога! Господу Исусу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног
Јован 9, 1-38; Зач. 34.

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хлодним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовм?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно – чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говоряћи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је највероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши – они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или – ако не он онда свакако – родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника – мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока – као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским.

На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест „згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу“, како каже један свети отац. Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као као хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја – не једно него више дела Божјих – која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: „ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света“.

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао – тако говори Он из смирења и љубави према Оцу – твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовоме Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Такав и људи треба, по Његовоме примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој – то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, – па ни светитељ заслужнијим – него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовоме светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету – то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! Но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више него о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, – него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло – не ће добити никаква одговора. Тo је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављиво ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? На што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца – Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? Они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог: Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! Само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а я чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, я не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати.

После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај – они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу.

Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали – као што су знали и други грађани јерусалимски – онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он – Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? – Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја: ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта – као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту – и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: – од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек сваога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Полушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! Нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! Него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас
Јован 17, 1-13. Зач. 56.

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је такво очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никад о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви бисте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви бисте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви бисте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини били храмови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако: Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори: Оче! Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје – не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослави Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу; Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима; Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи – као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: ве што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинить смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога – то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу – није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што је се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога уопште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде. Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он – почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Славу Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? Па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини бованска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. – Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него – као што се доцније види – и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети – и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да – и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија.

А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу – а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца – радост, која означава живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћи желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његовох, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). И да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле – премда на њих на првом месту – него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно имя Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога – Тројици једнобитној и неразделној, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о вазнесењу Господа
Лука 24, 36-53. Зач. 114. Дела Апостолска 1, 3-12.

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти – о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и пут? И није ли сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом стварању света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатноме обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први Човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! узвикивао је жалостивно пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава: срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем улања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зног и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спусто се у ад да разори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, – и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Деви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројност и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! Како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење, као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак – ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, – ако Јерусалим представља ум у човеку – јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: је зато ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што расмотрисмо и руке наше опипаше – то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његовох чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути: ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања – докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса, тако и свог сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И извео их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовоме зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по Промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама – ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с Горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровење за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистините пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отвиро, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? И још оно: изиђох од оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. Са великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и тја до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отвиро ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући – као апостоли негде у граду јерусалимском – чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о силаску Духа Светога
Јован 7, 37-52; 8, 12. Зач. 27. Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3.

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божја саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божје требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао… нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? – Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Ев. Јован 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? – Утешитеља послаћу к вама … да буде с вама вавек. – А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Ев. Јован 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем – у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? И обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети обилан био у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 – 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије! У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. – А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значе онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божје и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божјом нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божјем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Деве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божји (Мат. 22, 42 – 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божје, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божјега, Дух Божји наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божјега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, када шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко од тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствује и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа ских апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало – и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божја. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом – како су друкчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамно, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божјем. Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује међу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада међу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметнике и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божјом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божјем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили међу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божја ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Деве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Деви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божјим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, дођи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Додатак — Васкршње посланице, беседе и чланци

Беседа на Велики Понедељак
И завиђаху браћа Јосифу… и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).

У данашњим песмама и поукама православна црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божјем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена.

Потомци оне истине браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божјега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божје. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.

Я се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.

Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божји излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.

Беседа на Велики Уторак
Тада ће царство небеско бити као десет дјевојака (Мат. 25)

Да ли сте икад видели човека на смрт осуђена, који не брине о себи него о онима који га воде на губилиште? Да ли би могли назвати човеком онога који би ходећи на вешала пружао журно храну и пиће својим џелатима да они не остану гладни и жедни, а сам на себе не би ни помислио? Ако би на очи такав човек изгледао човек, разум би га наш несумњиво познао и прогласио богом. Црква нам показује таквог човека у данашњим читањима, поукама и песмама. Ко има очи нека отвори, ко има уши нека отвори, ко има разум нека отвори, ко има срце нека отвори. Тај Човек Бог јесте сам Господ наш Исус Христос. Он је знао у ове дане, да су га старешине јеврејске из зависти осудили на смрт. Осуда је донесена у суботу пошто је Господ васкрсао Лазара из мртвих, и донесена је баш зато што је васкрсао Лазара. Шта ћемо чинити? говориле су старешине сазнав за васкрсење Лазарево. Човјек овај чини многа чудеса; ако га оставимо тако сви ће га вјеровати. Од тога дакле дана договорише се да га убију (Јов. 11, 46). Но Христа то није нимало збунило на послу нити задржало од посла. Он је продужавао објављивати истину Божију, призивати к покајању, опомињати на крај свега, предочавати Страшни Суд, лечити ране на људима, хранити и појити гладне и жедне душе.

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам предлаже опомену Христову против гордости. Јуче против зависти, данас против гордости. Ако је завист отров, гордост је савршена лудост. Зато је Христос и назвао оних других пет девојака лудим. Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака, које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од њих бијаху мудре а пет луде. Тада! Тада царство небеско неће више бити као семе које Сејач сеје, па семе расте и доноси плода. Тада више неће бити времена ни да се сеје ни да се чека. Нити ће царство небеско тада бити као квасац што се ставља у тесто, па се чека док се све тесто закваси. Тада више неће бити чекања. Нити ће тада царство небеско бити као бисер што га трговац тражи. Тада се више не може тражити нити чекати док се нађе. Нити ће царство небеско бити тада као бацање мреже и ловљење рибе. Јер и ту се мора чекати. А тада се неће нико ни чекати ни сачекивати. Јер тада ће сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звјезде с неба попадати, и силе се небеске покренути. И тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мат. 24). Ето тада царство небеско не може бити више као у другим причама и сравњењима; него ће бити као десет девојака које легну спавати, док у по ноћи не буду пробуђене виком: Се жених грјадет! Под спавањем овде се разумева смрт. Па како број десет означава пуноћу бројева, то се под десет заспалих девојака могу разумети сви умрли пре доласка Судије. Сви ће, дакле, бити пробуђени, и мудри и луди. Јер ће вика бити велика и страхотна: Ево женика гдје иде, излазите му на сусрет! Ваистину, небивала грмљавина и тресак од страхотне вике и од јеке труба ангелских! Од те грмљавине и треска и вике и јеке задрхтаће земља, узбуркаће се мора, срушиће се все зидарије људске у прах и пепео. Но тој вици и јеци неће бити сврха да збуњује природне стихије и руши дела људска и Божија – не, то је узгредно и споредно – него је тој вици и јеци сврха да потресе све гробове и пробуди све мртве у гробовима.

А кад сви мртви устану из гробова, сви ће кренути у сретање женику Христу по мраку. По најцрњем мраку у истини. Јер нити ће светлити сунце ни месец ни звезде, како је и речено. У том црном и густом мраку светлиће праведним душама правда њихова, јеванђелска правда, под којом се разумевају все врлине и сва добра дела. Кандило њихове душе биће пуно уља, и то кандило светлиће им кад пођу у сретање Сину Божјем. Такве душе назвао је Господ мудрим. А лудим је назвао оне душе, које су у животу задобиле само једну врлину, рецимо девичку чистоту, али су се због те своје једне и једине врлине толико биле погордиле, да су немилостиво презирале и ружиле остале људе који су могли и имати друге неке врлине али нису имали ту њихову једину врлину. Заиста је девичка чистота ангелска врлина. Зато се у нашем честитом народу девојка поштује као неко више биће, а још већма девојка замонашена и посвећена потпуно Богу на службу, телом и душом. Али ко би се усудио рећи да дуготрпљивост није ангелска врлина кад се зна колико ангел хранитељ трпи целог века гледајући како човек греши? Или ко би се осмелио ставити милост на нижи степен, кад се зна пример милостивог Самарјанина? Или ко би отворио уста и рекао нешто против смерности и кротости, кад је њих Спаситељ истакао на прво место у Блаженствима? Па храброст у пожртвовању за Истину до мученичке смрти? Па врховну царицу свих врлина, љубав – ко би смео одбацити па надати се спасењу? Није довољно само очистити своју кућу, па је држати празну и хладну. Очишћену кућу треба и наместити, и напунити и украсити и окадити и загрејати. У таквој кући може се без стида дочекати висок гост. Није довољно ни кандило душе наше само очистити да се блиста, него га треба и налити уљем свих врлина, без иједног изузетка. Такво кандило пали Дух Божји, и оно светли у тами.

Но оставимо мисли о лудим девојкама. Управимо очи на оне мудре девојке које кроз мрак оног Страшног Часа иду са својим запаљеним кандилима у сретање Христу, као што украшене невесте иду у сретање женику своме. Како је диван и чудесан призор! У мраку васионском, кад се погасе звезде на небесном своду, засијаће звезде на земљи. Засијаће душе девојака Христових, то јест све праведне душе Христове од постања света. Васкрснуће им тела, и у васкрсла тела обући ће се душе њихове; запалиће се као кандила и засветлиће лепше него икад звезде у ноћи. И биће их више него звезда на небесном своду. И као један невиђени ватромет поћи ће од земље к небесима у сусрет Цару и Господу своме. А кад се све те мудре душе пусте у Рај, затвориће се рајска врата, а онима који лутајући по мраку случајно дођу до тих врата и почну куцати даће се одговор изнутра: Не познајем вас!

Предочавајући све ово Господ наш опоменуо је све нас и заповедио: Стражите! Никакве речи једног сродника или пријатеља нашег немају такву важност као Његове предсмртне речи. Те речи ми дуго памтимо и поштујемо као завет. Стражите! Ово је реч нашег најближег Сродника и највећег Пријатеља. Ово су Христове предсмртне речи, речи заветне. Осуђен на смрт Он није бринуо о себи него о онима који остају после Њега, дакле и о нама. Ако хоћемо да испунимо потпуно Његову заповест о стражењу, морамо двојако стражити: прво над својом сопственом душом, па онда и над душама наших сапутника и рођака у овом животу. Јер је Он исти рекао и овакву реч: Стражи и утврђуј остале који хоће да помру (Откров. 3, 2).

Послушајмо, дакле, Спаситеља свога и станимо на стражу прво душе своје, а потом и душе свога ближњега. Да видимо шта имамо, а шта немамо у души. Да видимо и прегледамо као што девојка сваки час гледа и прегледа припремљене дарове своје, и мисли шта још треба да набави, шта да купи, а шта да изатка и извезе и скроји и сашије и украси. Тако и ми душу своју да гледамо и прегледамо сваки час; да је богатимо Богом и за Бога. Да би били спремни и готови за онај час, кад се разлегне вика и јека: Се жених грјадет! Амин.

Беседа на Велику Среду
Простре блудница косе пред Тебе Господе, пружи Јуда руке безаконицима; она да прими опроштај, а овај да прими сребрнике.

Први грех који се показао у ономе свету духовноме јесте завист. Сатанаил је позавидео величини Створитеља свога, због чега је одбачен и бачен у поноре паклене таме. Кад је он отпао од Бога, отпало је и име Божје из његовог имена. Јер име Божје на јеврејском јесте Ил. Као у речи Емануил или Михаил или Гаврил. Сатанаил је од тада прозват Сатана. Но Сатанаилова завист је била везана са гордошћу, као то што обично бива. Јер он је помислио – као што сваки отпадник од Бога и данас помишља – да он може боље и мудрије од Бога управљати овим Божјим светом.

Први грех који се показао на људском роду у овоме свету јесте опет завист, па одмах по том гордост. Завидљиви Сатана дошапнуо је Еви, да она и њен муж могу бити богови само ако погазе заповест Божју. У том тренутку отров зависти према Створитељу своме кануо је и у душу женину; а са завишћу брзо и други грех, гордост, то јест луда помисао да заиста и она и њен муж могу постати богови – кроз грех, кроз грех отпада од Бога Створитеља! Уз ове две накарадне сестре близнакиње показала се одмах и трећа: уз завист и гордост јавила се и блудња. Па као што завист и гордост могу бити разноврсне, тако је разноврсна и блудња. Јер блудња може бити у мислима, у осећајима, у речима, у делима; у духу и у телу. Но у свима својим врстама блудња означава једно исто, наиме: блуђење са пута који је Бог указао и бесциљно, и бесмислено лутање по странпутицама, које удаљују човека од Бога, одузимају му од имена оно ил, име Божје, и увршћују га у мрачну параду онога злодуха, коме је прво од имена одузето ил – име Божје. Каже се негде, како је прво Ева „соблудила са змијом“ у Рају. Наравно, да се ту не помишља на блудњу телесну него мисаону, јер је свака блудња у зачетку свом мисаона. А тај зачетак блудње у мислима брзо се шири после, као рак, по целом бићу човечјем. Историјски – тај зачетак је од Сатане; те као што су завист и гордост сатански греси, тако исто и блудња је сатански грех. Уистини блудња је и сада као и од увек Сатанино једино занимање, цело биће његово. У Јеванђељу названа је та сатанска блудња лажју. Он је лажа и отац лажи. И код људи свака блудња јесте лаж. Јер није од Истине, нити ходи путем Истине, нити се стреми ка Истини, него је бесциљна, бесмислена и бесплодна. И у нашем језику назива се блудњом свако удаљавање од правога пута и циља. Кад неко сиђе с правога пута или изгуби циљ свога пута, за њега се каже: заблудео! То јест: упутио се лажним путем ка лажном циљу. Блудња је лаж, и она долази од оца сваке лажи.

И телесна блудња је лаж. Она је као израз свих блудњи човекових. Савршена лудост, беспуће и бесциљност. Вршење воље не Божије него Сатанине. Тријумф себичности и бесловесности. Сушта лаж од оца сваке лажи. У ту лаж обукли су се Адам и Ева када су по Сатанином рецепту захтели постати богови. Осетили су се нагим. И били су наги од Истине. И духовни вид им је одузет, онај вид којим су они дотле гледали једно у другом живу божанску душу. Остале су им само очи телесне, очи којим су они могли видети само тело једно другог. Земља је гледала земљу. И земља је само видела земљу. Љуска је посматрала љуску, док је језгро скривено од обојега. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе као живе душе него као телеса. Тако се изродило потомство Адамово у похоти и блудњи или лажи. Ко је могао спасти род људски од те сулуде блудње осим Онај који се није родио од похоти ни од воље тјелесне, ни од духа лажи него од Духа Светога и од Девојке Свете? Ко пак од људи може примити спасење осим онога ко верује, да је Христос рођен од Духа Светога и Девојке Свете?

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам показује пример једне жене грешнице, која је са том вером у Сина Деве Марије примила спасење. Вама је свима познато како се то догодило. Ја ћу поновити причу укратко: Неки губави фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сели за трпезу наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два господина за реч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према предању – оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у финансијске апетите свога племена – љутито узвикну: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Тако су се, дакле, против покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од греха губав телом и душом, и један издајник који је за 30 сребрника продао свога Учитеља. Но од обојице ми добијамо по једно драгоцено сведочанство, од губавца – да грешнике нико тако не оптужује као грешник, а од издајника – да је миро које је она грешница левала на ноге Исусове заиста било веома скупоцено. Стајало је триста гроша, по речима Јудиним. А Јуда је био вешт то проценити! Укоревши обојицу како ваља Господ се окрете уплаканој жени покајници и благо јој рече: Опраштају ти се гријеси… Вјера твоја поможе ти; иди с миром (Лука 7, 37; Јов. 12, 4). И устаде жена изнова рођена, чиста и светла као Ева пре греха; не више грешница но праведница, и не више жена него девојка, управо девица тек рођена Духом Господњим. Све њене блудње биле су скинуте с њеног живота као одвратна дроњава хаљина.

Ево чуда над чудесима! Ево радости, којој се ангели небески радују, а од које пакао плаче! Кћи Сатанина постаје кћи Божија. Изгубљена овца – нађена. Беспутна – упућена на пут. Ослепљена гнојем сатанске блудње – прогледала и видела себе као живу божанску душу. Заблудела у свињски обор – враћена у царски двор Оца свога. Која сила на земљи може то чудо учинити, тај преврат у човеку произвести? Какав збир природних и културних сила може ту промену у човеку извршити? Која школа, и каква мудрост било јелинска или индијска? Нико и ништа, и опет кажем: нико и ништа осим Њега од Деве Рођенога. Једино Он свесилни Носилац и Спроводилац вечне небеске силе, могао је то чудо учинити. Он и данас чини таква чудеса, чудеса препорођаја и преокрета. Нико други осим Он. Приђите му зато сви ви, грешници и грешнице, слободно с покајањем и сузама. Учините жртву од свога имања, блудњом стеченога, као она велика покајница. Нека замирише ваша жртва као драгоцено миро. А свако добро дело у име Његово представља пред Њим драгоцено миро, и мирише као најмириснији аромат. Не питајте, где ћемо Га наћи, да му ставимо наше миро, купљено од добитка на блудњи нашој. Не питајте, где је кућа оног губавог фарисеја, да би нашли Сина Деве Марије. Гле, он није више за трпезом губавог Симона на земљи, Он је за рајском трпезом Оца Свог на небесима. Но слободно Му се може и сада прићи; чак и лакше него онда, јер се не мора нико тискати између губаваца и издајника. Сваки Му може слободно и лако прићи. Ако хоћеш, можеш прићи икони Његовој у цркви, и принети Му своје сузе и своје миро. Слободно и храбро, не бој се. И не мисли, да те Он неће погледати и чути због гадних греха твојих. На против, Он те чека. Он гладни и жедни за твојим покајањем. Он ће се окренути од небеске трпезе и погледати на тебе. Само принеси миро у облику ма какве жртве и уз то сузе твоје. И чућеш у срцу слатки глас Његов: Опраштају ти се гријеси; иди с миром! И мир ће ваистину завладати у немирној души твојој. Јер ћеш бити нова твар, очишћена и растерећена и препорођена. И веселићеш се и играти од радости, славећи Христа Бога, вазда слављенога на небеси и на земљи. Амин.

Беседа на Велики Четвртак
Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54).

У данашњи дан поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. У томе је слава овога дана. Ево има близу 2000 година како је он поставио ту трпезу, и још стоји постављена; нити се икад дигла нити ће се дићи до скончања времена. Чудеснија трпеза никада није била постављена од створења света, ни у Рају ни на земљи. Ни у Рају наши прародитељи нису видели тако чудесну трпезу, још мање потомци њихови изван Раја. У Рају је било дрво живота, од кога ко би јео имао би живот вечни. Адаму и Еви није било забрањено јести од тога дрвета, но они ипак нису јели од њега. Окусили су од забрањеног дрвета, но од дозвољеног дрвета живота од кога се вечно живи нису окусили. Када су пак згрешили и јели од забрањеног дрвета познања добра и зла, онда им је Бог забранио јести од дрвета живота, да не би као грешници вечно живели. То дрво живота усред Раја било је праслика Христа Господа.

У данашњи дан, браћо, поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. На ту свету трпезу Своју ставио је јело, које Адам у Рају није јео, и које никад нико од људи није окусио од Адама до апостола. Поставио је Домаћин трпезу и ставио на њу право Дрво Живота. Поставио је Христос трпезу и ставио самога Себе за јело и пиће на трпезу.

О, браћо моја, како је све бескрајно тајанствено и чудесно што Бог твори? Када Јевреји беху гладни у пустињи викаху на Бога и с ругањем говораху: Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи (Пс. 78)? Али свемоћни Бог разгневи се на народ неверни, и зготови му заиста трпезу у пустињи. По вољи Свемогућега дуну ветар од мора и донесе препелице у пустињу. И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим. И пусти ману с неба и нахрани их као хлебом. И храњаше их тако 40 година у пустињи. Но ипак не марише за Бога својега, нити осетише љубав Његову, нити запамтише свемоћ Његову. Па када се јави Син Божји на земљи, када сиђе с небеса као Хлеб Живота, и најави том истом народу да ће он поставити сада нову трпезу у пустињи људској, они му се наругаше и рекоше: како може овај дати тијело своје да једемо? Како може? На то им је Христос одговорио: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Но заборавни и безбожни одмахивали су главом и говорили један другом: како може? како може? Може онако како Бог може! Онако како је нахранио оце ваше у једној пустињи месом и хлебом, – онако може и сада поставити трпезу у другој пустињи; у пустињи смрти и духовне суше и моралне блудње. У пустињи где нема ништа зелено осим зеленог једа зависти ваше; и где нема никакве друге висине осим гробних хумки гордости ваше; и никаквог пута осим преплетених стаза блудњи ваших – у тој другој пустињи, страшнијој од оне прве пешчане пустиње под Хоривом, може Он, само Он поставити чудесну трпезу од тела и крви Своје. Како може? како може? Може онако како може само небеска љубав, за коју сте ви отврднули срца ваша и затворили очи ваше.

О, браћо моја, како је неисказано тајанствена и чудесна љубав Божија? Мајке могу ту љубав донекле разумети. Јер мајка држи постављену трпезу за чедо своје на прсима својим. Чедо се храни телом и крвљу мајке своје. Чедо сиса млеко матере своје, а у млеку је крв, у крви је душа, у души је љубав. Нека не даје мајка своје чедо дојкињама; нека га сама доји. Јер дојкиња ће му давати своју крв – а у крви је душа – у њеној крви није душа матере него најамнице. И то ће се показати на души детета, на судби његовој. Мајке, дакле, могу донекле разумети ону тајанствену и чудесну трпезу на коју је Христос Спаситељ ставио људима за јело Своје тело и Своју крв.

И сва деца одојена на прсима матера својих могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Она су се хранила млеком матера својих, а у млеку је крв, у крви је душа, а у души је љубав матере – праве матере, а не најамнице. Љубав даје нарочито својство души, душа даје то исто својство крви, а крв преноси то својство ономе ко пије крв у виду млека. Зато кад мајка храни дете својом крвљу, она не храни само тело детиње него и душу детињу. И дете расте у љубави матере своје, и враћа јој љубав за љубав кроз цео живот. И браћа могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Јер су везана крвљу једне исте матере, сједињена својством душе њене, и загрејана љубављу њеном. Јер је у млеку крв, у крви душа, у души љубав, у љубави живот.

И обични лекари нашега времена могу донекле разумети ону чудесну Христову трпезу љубави. Нарочито баш лекари нашега модерног времена, који врше пренос крви из човека у човека, такозвану трансфузију крви. Нејака крв или болесна крв једнога човека лечи се уношењем у њ крви здравог човека. На тај начин нејака се крв појачава, а болесна крв оздрављава. Но ту се мора пазити на расположење онога лица које даје своју крв болеснику, на душу његову мора се пазити. Ко даје, треба да даје по љубави, а не по сили или за плату. Зато је најбоље при трансфузији крви узимати крв сродника или пријатеља, а не најамника. Јер крв никад није сама; у крви је душа, а у души или љубав или пакост; у љубави је пак живот, а у пакости отров за душу. Огромна пракса преноса крви у наше модерно време јесте символ огромне потребе људи нашег времена за крвљу Христовом, то јест за крвљу најздравијег и најмилијег Пријатеља; Онога који је из љубави ставио своју крв на трпезу свима који ју желе примити и здрави бити.

И сви учени људи нашега времена могу донекле појмити ону чудесну трпезу са телом и крвљу Христовом у виду освећеног хлеба и вина. Баш учени и вешти људи успели су да претворе многе ствари из једнога стања у друго стање. Тако се дошло до млека у виду прашка и до ваздуха у виду течности. Постоји, дакле, прашак који је на очи прашак, а у ствари је млеко; и постоји течност која је на очи течност, а у ствари је ваздух. Тако и на трпези Господњој постоји хлеб и вино које је на очи хлеб и вино, а уствари је тело Христово и крв Христова. Могло би се рећи за сваки хлеб и за свако вино да су тело и крв човечја, јер треба само да дођу под утицај стомака па да се у истини претворе у тело и крв човечју. Како да Творац стомака не би могао учинити оно што стомак учини? Кад је Спаситељ света благословио на трпези Својој хлеб и вино, и рекао за хлеб: примите, једите, ово је тијело моје, хлеб је онога часа постао телом Његовим; и кад је рекао за чашу: пијте из ње сви, ово је крв моја, вино је онога часа постало крвљу Његовом. То се исто догађа и дан данас када свештеник на светој трпези Господњој благослови хлеб и вино. Не питај, како то свештеник може учинити? И Мојсије је некада у Мисиру претворирио воду у крв. Уствари, није то Мојсеј учинио силом својом него Бог кроз Мојсеја. Тако и кроз свештеника Христова Бог Дух Свети дејствује на постављени хлеб и вино на светој трпези и чини од њих тело и крв Христову.

O, браћо моја, како је све чудесно што Створитељ наш твори! Колико је чудесна моћ Његова, љубав Његова чини нам се још чудеснија. По тој чудесној љубави Својој Он је као нежна мајка привио на прси Своје гладне синове човечје да их нахрани крвљу Својом. По тој чудесној љубави Својој Он је као здрави брат пренео Своју здраву крв на болесну браћу Своју. И ево кроз 19 векова Он то чини непрестано, и није Му се досадило; и чиниће до краја времена, и неће Му дотужити. Напротив, што год су људи гладнији и болеснији и грешнији и слабокрвнији, то Он с већом журбом и бригом нуди им Своју крв са Своје трпезе љубави, са свете трпезе Своје, која како се поставила никада се више није ни дигла ни испразнила. Амин.

Беседа на Велики Петак
Један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода (Јов. 19)

Ево дана који је сав ноћ.

Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена.

Својом језивом тамом и страхотом он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.

Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа.

Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли.

Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове.

Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности.

Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19).

Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио.

И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божјега. Као Сину Божјем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божји – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт?

Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да је се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики Петак под крстом Господњим стајала је само Његова пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики Петак стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његовох страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку.

О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики Петак. На Југу он се назива: Страшни Петак. Немци га зову: Жалосни Петак. Французи га називају: Свети Петак. Енглези су га именовали: Добри Петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана.

Чак му одговара и назвање: Добри Петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа.

Един от војин колом ребра јему прободе и абије изиде крове и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога.

И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божјега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовоме. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Откада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад!

Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде!

Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? Где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљу где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин.

Беседа на Васкрс Господњи
Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).

Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако мила и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, – све му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану. Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.

Каква разлика између тога дана и два ранија.

У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он пред очи непрестано, и у сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега, онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).

Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се извршише насиљем људским и гњевом Божјим, – кад муњевито прохуја вест по Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.

Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав жуборио: Христос Васкрсе!

Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.

Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.

Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га убедити у истинитост васкрсења.

Он виде, али не поверова.

Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову душу обузе. И он не верова.

Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали; сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше глас, сумњаше Магдалена.

Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али – нису поверовали. Требао је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу ребра, па тек онда да верују.

Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини жив, рекао им: „Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше.“

---

Двадесет векова лежи пред нам отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми нисмо као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали, сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и – на крају крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима, поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима, остали у супротном мишљењу.

Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто зато, што начелно не признају никаква чуда; други и ако чине каква испитивања, чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.

Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле, тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.

Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.

Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису поверовали из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили; уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали перед гробом, из кога се лађар, на једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу Истине.

Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос Васкрсе!

Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и стављају могућност преваре, – али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи саопштавају; срце њихово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ верују као у своје рођено биће: „али им то не каза тело и крв њихова, него Отац који је на небесима.“

Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.

У великом догађају који описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа. Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује јеванђелски – божанствени венац.

Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили „бајку“ о васкрсењу. Многи верни пред овим застане, уозбиљи се, и с мрачном сумњом лаћа се Јеванђеља, да стоти или хиљадити пут чита одељак о васкрсењу Господа.

Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његовох дела ја из почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене, да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора доћи Васкрс.

За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по води као по суху, од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су се заповести гробови отварали и мртви устајали; – да је Онај имао моћ и силу и над својом сопственом смрћу. Има их много који веле: „кад бих видео онда бих веровао“. Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и осудише. – Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели, можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају. Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима – ни себи – не верују.

Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само ускликују: Христос васкрсе!

ВАСКРС У ТУЂИНИ
… Распет је за нас, мучио се, био погребен … и ускрсао трећи дан, као што је писано…

А деветнаест векова после тога, милиони потргоше мачеве, да одбране истину, за коју је Он на крсту издахнуо: да и малима, и незнатнима, даду пуну слободу и једнакост, и прими их у братство, као да су велики и силни.

И две године траје рат, крвав и свиреп, рат какав свет није запамтио. Заљуљали се океани, запалиле планине, оживеле пустиње, побеснели народи од истока до запада, од севера до југа, ухватиле се у самртнички коштац не војске, не народи: с белим и крвавим пенама носе се најјаче расе светске, јуначки се носе на земљи и под њом, на страшним таласима и у небесним висинама.

И гину. Гину сваки дан десетине хиљада; гину седе и прослављене војсковође високи државни достојници и уметници и научници светскога гласа; гину браниоци и храниоци домова, гину млади витезови свежи као росне капи, милионе граби црна земља, милионе гута несито море; милијарде су прождрли ватра и вода, два крвника, две слуге, које се тако чудно сложише, да тамане своје господаре.

Минути уништавају што су векови стварали. Бесповратно пропадају славна дела људскога ума и духа; варварски се ниште научни радови, културни споменици, уметнички узори, који су хиљаде година трајали и многобројне нараштаје задахњивали и потстицали на бесмртна дела.

И тако тече час за часом, дан за даном, месец за месецом, готово пуне две године и не зна се, колико ће се и каквих средстава пронаћи, да човек убије човека.

А кад су се i океани до дна заљуљали, како је с тобом, вечито бурно море, напаћени и јуначки народе српски?

На овом лепом острву, пристаништу брода наше нове величине, има једно скривено месташце, које је стара прича уметнички окитила. Бродоломник Одисеј, десет година одвојен од свога дома, због Тројанског рата, после многобројних невоља, после највећих опасности, кад су му све наде на спасење биле угушене, по Божјој милости избачен је таласима на то месташце. Нашла га је краљева кћи Навсика и повела у дом оца свога. Гостољубни краљ мирног Фејачког народа, славни Алкиноје, љубазно је овде у Крфу, примио незнана госта у свој двор, а када је дознао ког је рода и племена, дао му је дарове, лађу и пратиоце, да га одведу дому, у бреговиту Итаку.

Тако вели прича.

А истина, жива истина казује:

Џиновска борба, која је цео свет потресла, затекла је један мали, напаћен али Јуначки, народ, кад је, у испуњењу заветних идеала, већ био изгубио велики број најбољих својих синова. И он је опет скупио своју заморену снагу, и славно одбио једног непријатеља, који је на бојишту био двапут јачи и по броју и по убојној спреми. Али кад једнога одби, притече у помоћ још један, јак, осион, одморан, и не будући опет уверени у победу, позваше и трећег, који угуши глас савести своје, издаде свој род и мучким ударцем зададе тежу рану од оних већих и силнијих.

Поче неравна борба – низ нових славних дана и славних спомена; много је груди било са сто срдаца, и много се имена овековечило, али ни малени храбри народ није могао учинити оно, што премаша човекову снагу. Уложивши све што се могло уложити, и давши све што се могло дати, храбри браниоци нађоше се ван граница своје отаџбине. И тада поче један нечувен и невероватан пут. Три стотине хиљада војника невољника, с краљем и краљевим сином, с владом, све оно што је представљало и представља биће државно, крете се путевима и распутицама, непролазним кланцима, дивљачким гудурама, глибовитим мочварама и варљивим морем, да се прикупи, да се уреди, да се припреми за самртни удар, који ће задати непријатељу…

Ти си, напаћени народе, нов, живи, Одисеј; твоја је судба чудно слична са судбином јелинског бродоломца. Опасности, кроз које те је Провиђење провело, нису мање од оних, што су њега на путу сретале. Колико си пута, у пакленој ватри, смело гледао смрти у очи, борећи се с надмоћнијим непријатељима, и одолевајући оловној киши, громовима, бреговима, кршевима, ветровима, пљусковима! Пробијао си се кроз дивље крајеве, у којима те заседа чекала иза сваког жбуна, и пробио си се; гладовао си, и мушки си издржао; мамили те, као Одисеја сирене, заводљиви гласови непријатеља наших – и оних несрећника које су ти гласови у пропаст завели – да напустиш заставу, под којом си се толике године храбро борио, и ниси поклизнуо; непрестано си висио измећу бити и небити, и ниси ни часа губио поуздање, и најзад, ево и тебе на гостољубивом острву мирних Фејача, да прибереш снагу пред полазак у отаџбину. И буди уверен, народе мили, да те исто чека: и теби ће први покрет са овог лепог острва бити ка тужним и поробљеним домовима, који нас сваког дана са сузама и уздисајима изгледају, чекајући да им донесемо слободу.

* * *

У туђини прослављамо дан, на који је освећен крст, символ мучеништва, али и васкрсења. Са крста је Божји Син извојевао победу својим узвишеним начелима; у знаку крста победио је пре толико векова велики Константин, син нашег поробљенога Ниша; у знаку крста скоро, врло скоро ћеш победити и ти, измучени браниоче прегажене отаџбине, ти, који свој тежак крст годинама носиш мушки и јуначки.

На освитку дана, када се смрћу смрт поправља, у зори васкрсења наше нове славе и величине, далеко од најрођенијих, али опет сви као најрођенији, поздравимо се простим а значајним поздравом:
Христос васкрсе!“

Христос васкрсе мученицима за правду, за слободу, за славну отаџбину.

„Српске новине“, Крф, 1916. г.

О СЛИЧНОСТИ СА ХРИСТОМ
Христос воскресе, драга браћо и децо!

Родио се у пећини, васкрсао у слави, Господ наш преславни. Небо беше отворено и при рођењу и при васкрсењу Његовом. Небо Божје светло, што дуго ћуташе затворено грехом Адамовим. И Ангели разговараху са људима. Он је и сишао на земљу, да отвори људима небо и збратими људе и ангеле. Он, Бог наш и Спаситељ наш, заогрнут човечијим телом, као порфиром вечни Цар Славе. Он, сама чистота и смиреност, родио се од пречисте и смерне Деве у пећини, а васкрсао у слави, да и ми слично Њему, све што почињемо деловати, почињемо са чистотом и смерношћу, јер то је од Бога указани пут ка вечној слави.

Живео је у радионици, а васкрсао у слави, Учитељ наш премудри. Живео је дуго у радионици као вредни занатлија, без вике и шума, а васкрсао у слави. Да и ми будемо вредни и грудољубиви у дужностима својим, на њивама и у радионицама, кроз цео живот свој, непрестано имајући у виду њиву и радионицу душа наших. Јер је трудољубље неопходни услов за добијање душевног спасења и вечне славе.

Творио је превелика дела милосрђа и љубави наспрам људи, а васкрсао у слави, наш нежни Чудотворац љубави. Да и ми показујемо милост наспрам суседа својих немоћних, и то првенствено милост у мислима мислећи добро о њима, милост у молитви, молећи се Богу за њих, и милост на делу чинећи им добро од добра које нам је од Бога. Да будемо слични Господу Христу у милости, као што су деца слична родитељима својим. Јер без милости нико се никад није прославио пред Богом и ангелима Божјим светлим. Ако се неко и прославио без милости, прославио се плачевном славом међу мрачним демонима и слугама њиховим.

Стајао и клечао често на молитви, а васкрсао у слави. Молио се понекад и по целe ноћи, не за себе него за нас, децу свих времена и свих народа, кротки наш Светац над Свецима. Да и ми молитвом освештавамо душе и тела, домове и њиве, поља и радионице, и сву ствар око себе. Да будемо у молитвеној скрушености слични Њему, који је молитвом као росом небеском заливао своје бесмртно дело спасења људског. Ко се икад прослави без молитве? Ако се неко без ње и прослави, прослави се не у царству светлости, и не славом Божјом, него неком другом и другчијом славом.

Трпео клетве и поруге од људи, а васкрсао у слави. Трпео пљувања пљувача и шамарања шамарача, одрицања и издајства од стране пријатеља; трпео од глупости учених, од дугог језика краткоумних и од охолости наших ништавних, трпео и отрпео све – а васкрсао у слави, дуготрпељиви и свешчедри Искупитељ наш. Да и ми имамо трпељивост (терпјеније) и да праштамо опадачима и нападачима својим.

На крст био пропет и закован, исмејан у мукама, умртвљен и у земљу погребен, – али васкрсао у слави, свесилни Створитељ и Бог наш, да се и ми научимо примати све горчине, које нас у животу стигну или сретну, с неограниченом покорношћу вољи Божјој, слично Њему праобразу и прототипу нашем, свечовечанском и пречистом, свагда говорећи као Он: Оче мој, нека буде воља твоја!

Да се обучемо, дакле у чистоту и смерност, у трудољубље, милосрђе, трпељивост са праштањем, и у покорност вољи Божјој. Ко се не буде обукао у ову златоткану одећу од седам великих Његових врлина, тај се значи није одржао обучен у Христа, какав је био при крштењу, те кад буде стао перед Христа на Суду великом у дан расплате, неће личити на Њега ни по чем, ни по једном шаву ни концу, и као наг и одвратан биће гурнут и одбачен. Јер свак ко улази у вечни покој, у радост и славу Христову, и у живовање бесплатно са Њим, мора претходно личити на Њега. Ко пак не личи на Њега, не може бити Његов нити с Њим.

Многи наши преци, браћо, личили су на Христа. Наша прошлост балканска и православна показује нам, да на Њега може личити и човек судија и човек сужањ, тежак и занатлија и слуга и слушкиња и просјак. Сваки човек треба да може распознати у Њему своје право биће у пуноћи, у красоти и у сили, а Он опет да може видети бар нешто од Свога у свакоме. Сваки створени од Њега може личити на Њега. Све службе и сва достојанства нису отворена за све људе, али сличност са Христом отворена је за све. И читави народи и племена могу личити на Њега. Ваистину, Балкански народи у прошлости личили су често и много на Христа. И кад год су у већој мери личили на Њега, бивали су велики и славни, како у слободи тако и у ропству. У слободи су ваши стари умели личити на Христа по чистоти и смерности, по трудољубљу и милосрђу, а у ропству, опет по молитвености, трпељивости, праштању и покорности вољи Божјој.

Тако се вера православна прослављала и тако је она прослављала људе и народе на Балкану и у временима спољашње слободе и у времена спољашњег робовања, подједнако силно и узвишено. Од те славе душа се храни, очи сладе и уши зује све до данас. Све од оних дана када је апостол Павле, обучен у седмонитну одећу Христову, јављао Јеванђеље Христово, Радосну Вест о Христу по Атини и Коринту, по Филиби и Солуну, по својој Македонији и Тракији, па до наших дана Православље се прослављало ликом Балканског Христа, како у појединим свецима тако и у великим масама народним на овоме знаменитом полуострву. Ако је данас православним Балканцима зло, и то у слободи, шта да кажемо? Ништа друго него да су се многи потомци великих предака застидели сличности својих старих са Христом Бесмртним, па су почели ударати на себе супротне и одватне образине, према своме смањеном раду, према своме ослабелом виду и слуху, према своме окраћалом досезању. Неки би од ових и хтели да се радују празнику Христовог Васкрсења, подражавајући у томе прост народ, али не могу и не умеју да се радују. Не да им се, зато што нису плакали са Христом на путовањима понижења Његових. Нико се не може радовати празнику Васкрсења ко се не радује факту (догађају) Васкрсења. А они који се крштењем уписаше у Христову војску, па се сада застидеше свога Војсковође, биће избрисани из Књиге живота и отерани у таму крајњу. Знате ли зашто? Зато што неће ни по чем личити на Онога који за сада још милује а који ће онда по правди судити. Не познајем вас, рећи ће им Вечни Судија. Ничега сличног немате ни са мном. Ја познајем своје, и моји познају мене, а ви ко сте?

О, нека би ваш удео, браћо, био са оним блаженима које Господ изабра и прими. А блажени су они који личише на Господа. И бише малена огледала, у којима се огледа Бог. Нико не може бити потпун као Он, али сви можемо личити на Њега. Треба при том знати, да није важно да ми личимо на Господа Славе по сили и моћи чудотворној. То је Он задржао у Својој руци, и то Он дарује коме хоће, како хоће, и када хоће. По величини силе чудотворне нико се неће ни судити ни награђивати на Страшноме Суду. Али је важно, и врло важно, да ми личимо на Господа по оних седам великих врлина: по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу и праштању, и по покорности вољи Божјој. У томе није постављена ни мера ни граница. Ту је отворено непрегледно поље за подражавање, за надметање. Трку заврших, пише свети славни и свехвални апостол Павле. Сила чудотворна, моћ прорицања и видовитости, што је од Господа, има за људе кратку меру и блиску границу, али зар је могуће бити сувише чист и смеран, сувише трудољубив и милостив, молитвен и трпељив, великодушан и покоран вољи Божјој? Не. Никад нико од људи није претерао у томе. Не бојте се ни ви, да ћете прекорачити меру у тим врлинама. Него се трудите, попут светитеља, да будете слични Ономе који вам је створио лик човечји, трудите се све дотле докле Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19). Да будете слични Њему по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу, по праштању и по покорности вољи Божјој, да би били на крају слични Њему по васкрсењу. Да би Му били на крају слични по вечној слави, а вечна слава и вечни живот једно је исто. Нити се може одвојити једно од другога у царству Христовом. Да будемо, дакле, слични Њему на земљи, да би Му били слични и на небесима. Да будемо слични Њему овде, да бисмо били распознати онамо. Еда би тако постали учасници славе Његове вечите, и санаследници царства Његовог на небесима, заједно с ангелима и светитељима.

Васкрсли Господ нека би вазда био посреди нас као што је био посреди апостола, и светлио нам примером својим на путу спасења, крепио нас љубављу Бога Оца и оживљавао силом Духа свог животворног, сада и навек. Амин.

Васкршња посланица, Охрид, 1929. г.

БЕСЕДА НА ВАСКРС
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског. После Великог Петка грануо је Васкрс. Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао. Осуђени Христос јавио се као Судија света. Избијено и убијено тело Његово оживело је. Попљувано лице засветлило се као сунце. Место трнова венца – круна Цара над царевима. Место осамљености – војске су га анђелске окружиле. Место десетак разбеглих ученика – пола милијарде следбеника славе га данас. Место тесног гроба – стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети. Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде. Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира – животворно пиће верних! Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној. Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље. Бездихани мртвац открио се као Животворац. Одбачен од људи – посведочен као једини Спаситељ људи. Продан за тридесет сребреника постао је мерило sвих вредности. Стандард свега доброга! Непознати сад је најпознатији. Загонетни – сад је Кључ свих загонетки. Најудаљенији – сад је најближи сваком срцу људском. Погребени праведник васкрсао је. Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.

Нараштај за нараштајем опијао се Њиме. Племе за племеном прилазило је к Њему. Народ за народом поклањао се Њему. Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом. Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља. Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана. И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име; ко је тражио правду, позивао се на Њега; ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи; ко је проповедао братство, проповедао је Њега; ко је мирио завађене, стављао је перед њих Крст и Јеванђеље. Грешници су се кајали од стида перед Њим. Злотвори су савлађивани Његовом љубављу. Бесомучници су исцељивани Његовим именом. Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће. Покајници су вапили Њему за опроштај. Самртници су предавали своје душе у Његове руке. Страдалници су се уздали у Њега. Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење. Крстоносне војске заклињане су Њиме. Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт. Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега. То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени као овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа: „Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“ На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја: „ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!“ У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Камо да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божја није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма – славу над славама свега хришћанскога света – ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божјим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући: Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

Христос воскресе, браћо и сестре!
Христос воскресе, радост донесе!

Беседа на Васкрс, Чикаго, 1946. г.

НАВЕЧЕРЈЕ ВАСКРСА
Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949. г.

Драга браћо и сестре, децо православна,
Позван сам да вам говорим данас, у овај последњи дан Часнога поста.
Православни светитељи од старине прописали су овај седмонедељни пост, да нам послужи као припрема за велико весеље, за Васкрсну радост.
Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.
Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.
Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.
Ко је постио и причестио се, тај се добро припремио.
Ко се уредно Богу молио, у цркви и дома, и тај се добро припремио.
Ко је био завађен са суседом па се измирио, и он се добро припремио.
Ко је смањио своје расходе на своја задовољства и забаве, па тако уштедео и помагао браћу у невољи овде и у даљини, заиста се и он добро припремио.
Ко је читао Свето писмо и друге књиге о спасењу душе, и утврћивао себе у вери и поштењу, и он се добро припремио. Ко се није постидео српскога имена у овом времену страдања и понижења свога народа, и он се добро припремио.
Ко је сејао слогу међу српском браћом и помагао све српске народне установе, и вазда стајао уз Бога и народ, и он се добро припремио.
Која је мајка учила своју децу вери православној, молитви и добром владању, и она се добро припремила.
Ко је походио гробове својих сродника и пријатеља, па се сећао своје смрти, и био у страху за своју душу на Страшном суду Божјем, и тај се добро припремио.
Ко се жалостио на Велики Петак због невиних страдања Христових на крсту, и он се добро припремио.
Сви ће ови као припремљени, дочекати сутрашњи светли празник са великом радошћу.
Али како ћете дочекати сутрашњи празник ви који се нимало нисте припремили?
Вама саветујем: покајте се у последњем часу. У Бога нема позника.
Ако се нисте причестили у току овога поста, сутра се причестите.
Ако се нисте Богу молили, ни у цркву ходили, нити икакво добро дело творили, дајте одмах завет Богу да ћете то чинити убудуће. И не бојте се. Бог је милостив; опростиће вам што је било као да није било, и помоћи ће вам да спасете своје душе. Пребројте у памети своје грехове, који су Богу јавни ма колико их ви сакривали од људи, и скрушено помолите се Богу за опроштај. Сетите се како је покајаног разбојника на крсту у последњих пет минута Христос простио и у Рај увео. И како је пре тога расплаканој жени грешници, презреној од свију, Христос све опростио и рекао јој: Не бој се, кћери.
Вама који сте у завади са неким братом саветујем: измирите се.
Вама који сте отуђени од своје браће и живите осамљени као пуж у својој шкољки, саветујем: пођите у друштво браће, пођите слободно у цркву, у друштва, на састанке братске, и ваш ће живот бити пунији и веселији.
Послушајте ме и сутра ујутру дођите у цркву и причестите се. И одмах ћете осетити, како се ваш живот променио на добро. Само приђите светом олтару и примите свето причешће. Сједините се с Богом, па ћете се лако сјединити с људима. Измирите се с Богом, па ћете се лако измирити с људима. Христос је рекао: кад се један грешник покаје, анђели се радују на небесима. Обрадујте дакле Христа и анђеле. И ви ћете се сами осетити обрадовани.
Сутра ће се робље српско растурено као плева по целом свету, покајано и причешћено, радовати Христовом Васкрсењу у јаду и сиромаштини. Зар ви да изостанете од њих, ви у слободној и богатој Америци, у које они гледају као звезде у мрачној ноћи?
И тако, браћо и сестре, децо Светосавска, желим вам свима, припремљеним и неприпремљеним, да сутра осванете радосни и весели због Христовог васкрса из гроба, што означава победу живота над смрћу, и победу правде над неправдом, и истине над лажи, и Бога над Сатаном.
Обрадујте свештенике ваше, који вас сутра чекају у цркви, и брину се за душе ваше. Јавите се у храмовима пред лицем Божијим, као деца Божја, сви промењени, сви проштени.
Вечерас пак ја вам честитам навечерје светог Васкрсења Христова. Нећу још да вас поздрављам оним уобичајеним сутрашњим тријумфалним поздравом, поздравом живота, среће и славе. То се не чини до сутра, јер Бог чека још и ове ноћи да се неприпремљени припреме. А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.
А сада: лака вам ноћ, и до виђења сутра у цркви, ако Бог да.

Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949. г.